Stari i već zaboravljeni zanati i dalje žive

ZANIMLJIVOSTI  
Stari i već zaboravljeni zanati i dalje žive



SJAJNE VESTI O ZABORAVLJENIM STARIM ZANATIMA

Savremeno doba, era modernizacije, novih tehnologija, serijska proizvodnja i novi materijali doprineli su izumiranju starih zanata.
Do titule vrhunskog majstora u svom poslu teško se dolazilo jer je to iziskivalo godine učenja, godine kaljenja i sticanja iskustva. Kroz sve to je trebalo proći da bi se dobio epitet „eno ono je dobar majstor“. Oni koji su to uspeli imali su veliku privilegiju u životu.

Uzmimo za primer krojača koji je odelo završavao za par dana. Kod njega se čekalo u redu da bi vam sašio odelo. Ili obućara koji je opanke, kondure ili cipele radio još duže. Ali se znalo da je taj proizvod, izrađen ručno rukama majstora, mogao trajati vremena i vremena. Danas nam serijska proizvodnja daje / štancuje proizvode koji nisu ni približno onima rađenim veštim rukama zanatlija.

Kada pogledamo kakva je današnja situacija sa alatom od gvodžđa i čelika možemo da zaključimo da zanat kovača, kao jedan od najvažnijih i najcenjenijih u istoriji, izumire. Danas je veliki problem pronaći majstora-kovača da otkuje kosu, napravi kvalitetnu sekiru, motiku, budak ili ralo za plug.

Majstora za proizvodnju kreča, nekada najcenjenijeg materijala za krečenje, skoro i da nema. Retko se pronalaze oni koji još uvek prave kreč pekući svež kamen. Svi znamo da je kreč mnogo puta zdraviji, ali „jupol“ i razni drugi veštački materijali su odveli ove majstore u zaborav.

Treba pomenuti i majstore za šajkače, srpsku nacionalnu kapu od vunenog šajka, čoje domaće izrade. Što proizvedu ovi majstori teško mogu prodati, a kupci su jedino stari ljudi. Omladina nije zainteresovana za ove kape. Veću količinu jedino prave za kulturno umetnička društva. Zanimljivo je da se ona nosi i leti i zimi jer drži istu temperaturu.

Zanat lučara je bio mnogo cenjen, jer se u domovima ložila vatra. Za palenje vatre neophodna je luč koju su majstori-lučari, pravili iz donjih delova stabla ili davno odsečenih crnih borova „stolaša“ i smolom natopljene zublje. Pravljena je u obliku olovke, a tek kakav se miris širio zbog prisustva smole, pravi užitak. Jedini lučar koji se i dalje bavi ovim zanatom na Zlatiboru je Neđo Grujičić koji sav svoj vek proizvodi luč za potpalu i teranje moljaca.

Najbolji je luč u žilama, onaj što je crn ko goveđa pršuta, a težak ko olovo. Glavna žila „stolaša“ u prisojima ispod Medveđeg brda i Brijača duga je i po tri metra. Iz jednog panja izvadio sam 400 kila luča.“

Svi stariji ljudi se rado sećaju majstora bombondžija, onih koji su proizvodili „svilene bombone“ i „lulice“, pa ratluke i ostale starinske slatkiše. I oni su danas zaboravljeni zahvaljujući industriji.

Mnogo je zanatlija koji su nekad bili na glasu u svom kraju za koga su govorili da ima „zlatne ruke“, ili „što očima vidi to i napravi“.

A gde su danas. Jedina šansa za prodaju ovih starih proizvoda je na raznim vašarima. Tu se uvek nađe neki kupac koji je zainteresovan za kupovinu njihovog proizvoda. Nemali je broj onih koji kupe ovaj proizvod da bi popunili svoju kolekciju, ili da ih podseti na život kakav se nekada živelo. Doduše postoje i mali broj onih koji imaju svoje „dućane“ ali prodaja u njima je tek da skrpe kraj sa krajem.

U Beogradu, na Vračaru se nalazi Galerija „Stara Srbija“ gde se posetioci mogu upoznati sa autentičnom srpskom kulturom kroz proizvode starih zanata: grnčarstvo, izrada narodnih nošnji, opanaka, pletenje,   vez, ručno tkanje, izrada predmeta od drveta, izrada kaljevih peći,kao i izrada bombona i ratluka.  Omogućeno im je i da izaberu lep poklon za sebe ili za nekog ko im je drag.

Na ovaj način je pokazali smo da stari zanati još uvek postoje i da nisu skroz zaboravljeni.

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.