Goran Crnojević – čovek koji se posvetio deci oboleloj od malignih bolesti

HUMANOST, HEROJI  
Goran Crnojević – čovek koji se posvetio deci oboleloj od malignih bolesti



SJAJNE VESTI IZ NOVOG SADA

Pre par dana, skoro u svim internet medijima, prenesena je vest o Goranu Crnojeviću. Vest ne bi zavredila našu pažnju da se ne radi o čoveku koji je svoje slobodno vreme, a možemo reći i više od toga, posvetio devojčicama i dečacima obolelim od malignih oboljenja.
Goran Crnojević, volonter i humanitarni radnik, ima 32 godine i živi u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu završio je u Novom Sadu. Prvu diplomu akademskog građanina stekao je na Sportskoj akademiji u Beogradu, a potom je proširio svoja znanja sa još jednim fakultetom – Pravnim fakultetom Univerziteta u Novom Sadu. Trenutno radi u novosadskoj Slobodnoj carinskoj zoni.
U novosadskom klubu Čakuriki svojevremeno se bavio kik-boksom koji je veoma voleo i bio jedan od najboljih juniora u Srbiji. Međutim taj sport je morao da napusti, jer kako kaže bilo je neumesno da sa masnicama na licu dolazi na druženja sa decom.

Goran Crnojević: „Ali vreme koje mi provodimo sa njima, za njih je neprocenjivo.“

Goranovi počeci bavljenja humanitarnim radom datiraju još od pre par godina. Kako i on sam kaže oduvek je želeo da pomažem drugima. Inspirisala ga je energija ljudi iz Nacionalnog udruženja roditelja dece obolele od raka, sa kojima se u suštini i upoznao sa svetom volonterizma.
Interesantno je da je Goran prvi put heo da pomogne kada su bile akcije „Bitka za bebe“, a obzirom da nije imao materijalna sredstva koja bi mogao da pokloni drugima, on se opredelio za pomoć u vidu volontiranja. Tada je stupio u kontakt sa čelnim ljudima NURDOR-a, koji su ga oduševili i veliku energiju preneli na njega. Ta njihova sanga bila je ono što ga je pokrenulo.

Goran se, svakodnevno zadnje tri godine, druži sa decom od 2 go 18 godina koje su obolele od ovih opakih bolesti. Smatra da nije tuga ono što suštinski obeležava njihove ličnost, jer u njima vidi mnogo jaču volju za borbom da pobede bolest. Takođe vidi i zrelost, nekarakterističnu za njihove vršnjake koji su imali sreću da ih nevolje mimoiđu. Goran kaže da su oni hrabri i umeju da se raduju iskrenije i dublje nego bilo ko drugi i da njihova radost i jeste sreća svih nas.

U jednom intevju za Univerzitetski ODJEK, upitan je da objasni koliko deci znači njegova pomoć, koja u suštini nije materijalna?

„Ljudi uplaćuju novčana sredstva, često ne znajući kome taj novac ide, i ja to cenim. Ali vreme koje mi provodimo sa njima, za njih je neprocenjivo. Oni su izuzeti iz okruženja, nemaju svoje generacijsko društvo, ne idu u školu i vreme provode po klinikama. Ima ljudi koji misle da je njihova bolest prelazna, i deca se povlače u sebe. Ali u nama vide nekoga ko ih je prihvatio i kad ih drugi odbacuju, jer smo mi tu za njih. Mi im dokazujemo to da nimalo nisu drugačiji od svojih vršnjaka.“

Sa obolelim mališanima do sada je proveo više od 1.000 sati i to na „Šoljicama razgovora“ koje se održavaju u Dečjoj bolnici u Novom Sadu 2 puta nedeljno, zatim u svakodnevnom radu u novosadskoj Roditeljskoj kući i u letnjim kampovima „Ljubav i nada“ koje u Ivanjici organizuje druženje NURDOR.

U intervju za „Večernje Novosti“ Goran je rekao nešto vrlo zanimljivo:

„Na kursevima za volonterski rad sa obolelom decom se, valjda kao neka vrsta samoodbrane, sugeriše što manje emotivnog vezivanja, ali je to nemoguće. Ja sam se najviše vezao za šestogodišnjeg Miloša Markova iz Zrenjanina. Kad je, nažalost, preminuo, ostala je neopisiva tuga i praznina, ali i divno prijateljstvo sa njegovim hrabrim roditeljima.“

Dobitnik je Novembarske povelje koju dodeljuje Skupština grada Novog Sada. Nagrada mu je uručena pre nešto više od mesec dana zbog njegovog nesebičnog rada na polju volonterizma. Povodom dodele ove nagrade Goran je rekao da je ovo najprestižnija nagrada koju Grad Novi Sad može da dodeli pojedincu, i da mu je drago je neko prepoznao rezultat nečijeg rada. Dodao je još da je veoma motivisan i da mu je to podstrek i motivacija da nastavi dalje.

Ovaj SJAJNI MLADI ČOVEK jednom svojom izjavom objasnio je, na neki način, deo pitanja šta je suština života:

„Svi imamo svoje probleme, neko manje, drugi više, i svakom je njegov problem najveći. Ali svaki put kada izadjem sa klinike svestan sam da su moji problemi mizerni u odnosu na njihove. Provodeći vreme sa svom tom dečicom, postajem bolji čovek, razmišljam na drugačiji način. I sam pogled na svet mi je drugačiji, jer nisam više sam sebi u centru pažnje, već vidim i druge ljude oko sebe.“

Mi verujemo da ima još ovakvih ljudi, ali to ne umanjuje vrednost ovog čoveka. Želimo da ovim člankom pokrenemo i ostale mlade ljude da pomognu koliko mogu.

Gorane svaka čast i želimo ti svako dobro u daljem radu i životu.

BRAVO! SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.