Aleksandar Čiglovski – Od Srbije do Južne Amerike

INFORMATIKA, IT TEHNOLOGIJE  
Aleksandar Čiglovski – Od Srbije do Južne Amerike



SJAJNE VESTI O ALEKSANDRU ČIGLOVSKOM

Nekoliko internet portala je ovih dana prenelo vest o Aleksandru Čiglovskom. Baveći se istraživanjem nekoliko dana o njemu, pronašli smo nekoliko članke iz prethodnih godina, pa smo se odlučili da podelimo ovu vest sa vama.
Aleksandar Čiglovski je rođen u Srbiji pre oko 40 godina i tu je završio školu i Mašinski fakultet. Oženjen je prelepom čileankom Dejzi Andreom Njankupan Čiglovski iz Viljarike i sa njom ima dve ćerke Katarinu i Jelenu. Svoju vezu je ozvaničio 2011. godine u Beogradu, pred matičarem i pred sveštenikom, u crkvi Svetog Marka.
Kao svršeni student pokušao je da se zaposli i da nađe pristojan posao od koga može lepo da se živi, ali sve se svodilo na volontiranje ili za neke slabo plaćene poslove. U jednom intervju je rekao:

„Kao diplomirani mašinski inženjer mislio sam da sam time završio veliki posao i da ću odmah početi da radim. Posle nekoliko godina razočaranja i nesnalaženja u sistemu, rešio sam da odem u inostranstvo. Sin mamine prijateljice i kum na Katarininom krštenju, koji je živeo u Čileu, pomogao mi je da se tamo zaposlim.“

Bilo je potrebno malo vremena da se odluči na korak koji mu je iz korena promenio život. Spakovao je kofere, pozdravio se sa porodicom i otišao na drugi kraj planete u potrazi za poslom. Većina ljudi je išla ka Australiji, ali Aleksandar je odabrao drugi kontinent, tačnije Južnu Ameriku i to državu Čile.
Kada je došao na ovaj kontinent upoznao je Hrvata Davora Rafaelija koji mu je mnogo pomogao. Takođe, Davorov sin Igor bio je tu kada je bilo napotrebnije, pa ih Aleksandar od milošte naziva svojim čileanskim očevima.
Aleksandar kaže da Čile ima veoma prijatnu klimu, stabilnu ekonomiju i dosta mogućnosti za profesionalni razvoj. Važno mu je da su ljudi prijatni, zabavni i imaju veoma lep smisao za humor, tako da se dobro uklopio jer je i kod nas smisao za humor veoma specifičan. Čileance opisuje na zanimljiv način:

„Čileanci su tipični Latini – uvek spremni za igru i zabavu. Ovde nema poziranja kao u Beogradu, a kada im kažete da niste raspoloženi za igru, oni se šokiraju. Jedino na šta se teško navikavam je neodgovornost i netačnost Čileanaca. Ni česti zemljotresi nisu prijatni, ali mislim da sam se na to čak navikao.“

Kada je došao učio je španski jezik koji se dosta ralilkuje u Čileu od klasičnog španskog, pa mu je trebalo više vremena da nauči da se dobro sporazumeva. Kako je čileanska kultura drugačija bilo je malo teže adaptirati se, upoznati kulturu i običaje. Hranu opisuje kao veoma dobru i drugačiju od srpske kuhinje. U Čileu se jede dosta ribe, morskih plodova, povrća i raznog voća (chirimoya, mango) i teletina. On je dostojanstveno predstavio kuhinju iz svoje zemlje, jer s vremena na vreme Čileancima spremi neka naša jela: gibanicu, proju, podvarak, ćevape i rusku i pileću salatu. Genralno oni su oduševljeni našom hranom, ali ne mogu da jedu mnogo jer se brzo zasite. Naša hrana im je teška, ali veoma ukusna.
Trebalo mu je vremena da se navikne na dugačko radno vreme od 9 sati. Posla ima prilično tako da jako malo vremena ostaje za ostale stvari. Sa svojim „čileanskim očevima“ je marljivo radio osam godina i uspeo da dogura do direktora operacija data centra za Južnu Ameriku u kompaniji Google.

Kako je doživeo promene:

„U početku taj vetar promena je jak, pogotovo kada postoji nada da nešto drugačije može da se desi u tvom životu, ali s druge strane uvek postoji strah – šta ako ne uspem. Jednostavno, neuspeh nije bio opcija. U početku ne toliko, ali vremenom počinje da raste osećaj da ne živiš u svom svetu i da nećeš biti svoj na svome. Iako sam prihvaćen izuzetno lepo od strane Čileanaca i nikada nisam imao nikakav problem, nikada se ne gubi osećaj da si stranac. Osećaj da ti fali nešto je stalno prisutan, i sa godinama samo raste.“

Prijatelji i Srbija su mu u srcu i nikad ih neće zaboraviti. No, put do ponovnog života u Srbiji nosi sa sobom veliko breme tako da povratak nije izgledna opcija. Emocije su uvek prisutne, ali borba sa drugom stranom života je nemilosrdna. Svoj život je posvetio porodici tako da odlasci na Adu sa prijateljima, dešavanja kao što su slavljenje rođendana, krštenja, rođenja dece, svadbe, odlazak kod prijatelja, rodbine i slično, ostaju samo uspomene kojima se rado vraća.

„Jednostavno, postaješ svake godine sve bleđa senka nečega što je moglo da izgleda drugačije, samo da si rođen u drugom vremenu i drugom društvu. Nedostaje mi Srbija, ali ne mogu da se vratim. Pričajući sa prijateljima vidim da se stvari nisu popravile, a ja sada imam porodicu o kojoj treba da razmišljam.“

Obzirom da se mnogo radi kaže kada više zarađuješ to ti manje vremena ostaje da se posvetiš drugim stvarima. I kao pre 12 godina tako i danas ima isto mišljenje o situaciji u kojoj je bio: Da može da vrati vreme doneo bi istu odluku preselio bi se u Južnu Ameriku.

ALEKSANDRE ŽELIMO TI SVAKU SREĆU I NADAMO SE DA ĆEŠ ODLUKU USKORO PROMENITI I VRATITI SE U SVOJU ZEMLJU SA ZNANJEM KOJE IMAŠ I TAKO OJAČATI NAŠU OMLADINU PA DA SVI ZAJEDNO IDEMO KA BOLJEM. TEŠKA VREMENA MORAJU NAPUSTITI NAŠE ŽIVOTE. MI ŽELIMO BOLJI ŽIVOT I TU NEMA KOMPROMISA!

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.