Milan Mumin „Love Hunters“ – Intervju

INTERVJU, MUZIKA  



SJAJNE VESTI – INTERVJU – MILAN MUMIN

Intervju uradio Peđa JovanovićDruga strana računara

Milan Mumin rođen je 23. avgusta u Novom Sadu. Prvi bendovi su mu bili „Ma, comerciala“ i „Ayatollah“. U muzici piše tekstove peva i svira ritam gitaru. 1987. godine Milan Mumin je sa Aleksandrom Medanom, basistom Lazarom Maleševićem i Sinišom Lučićem za bubnjevima osnovao rok grupu “Love Hunters”, koja je najveću popularnost doživela tokom 90-ih godina. Od samog početka pevaju isključivo na engleskom jeziku. Iste godine, izdavačka kuća “Mr. Montenegro records” objavljuje im prvo izdanje pod nazivom “There No Centuries”. Usledile su svirke po Novom Sadu i okolini.
Do Muminovog odlaska u vojsku ’90-e, načinjeno je dosta demo snimaka po raznim studijima, kasnije skupljenih i objavljenih na albumu “Total Ricverzzo” u izdanju izdavačke kuće “Music Yuser”. Na istoj etiketi je i prvi zvanični album “Everclassic”, snimljen ’93. u novosadskom studiju “Dum-Dum”, u produkciji Vladimira Ivančića – Vove. 1994. godine u novosadskom studiju M, grupa snima svoj drugi album “Oh, Evolution” u produkciji Zorana Maletića Zox-a, za istog izdavača. Snimaju nekoliko spotova, uglavnom u produkciji NS Plus kanala, u režiji Shevy Lee-a, a tih godina su koncertno najaktivniji u zemlji i okruženju, te turneje traju non-stop. Nakon što su ‘95 proglašeni od strane kolega za “Bend Godine”, odlaze na turneju po Sloveniji kao prvi srpski bend koji u toj zemlji gostuje posle rata. Istaknuti režiser, Želimir Žilnik, koristi njihovu muziku za svoj film “Marble Ass”. Uspeh ova dva albuma sa hitovima poput izazvali su talas interesovanja, te su se i veće muzičke kuće zainteresovale za njih. Veoma uspešni koncerti u Zrenjaninu i Beogradu zabeleženi su i izdati od strane beogradske “Komune” na albumu “Out of Tune” ’96-e.
Na proslavi Srpske nove ’97 godine na beogradskom Trgu republike u jeku studentskih protesta, pred oko 500.000 ljudi, grupa “Love Hunters” održava jedan od svojih najznačajnijih koncerata, a sam događaj je uvršten u jedan od najvećih open-air koncerata ikada održanih u svetu. Momci u Holandiji, sa producentom Miletom Ćirićem, snimaju svoj treći studijski album “Azimuth”. Izdavač je ponovo “Komuna”, a spot za megahit “There” režira čuveni Ivan Šijak. Tih godina osvajaju prva mesta na svim postojećim radijskim i TV stanicama, a stalni su headliner-i na čuvenim novosadskim koncertima godine. Mumin je poneo laskavu titulu “Ličnost Godine ’97.”, a radi i muziku za pozorišne predstave “San letnje noći” i ”Gospođica Julija”. Iste ’97., Milan Mumin, momci iz benda, pijanista Slobe Misailović, violinista Lajko Felix, Boris Kovač, Sasa Januzović-Jana, kao i još neki gosti i prijatelji prave muziku za “Waver”, multi-medialni performans svetski poznatog umetnika Szombathy Balint-a. Ovu “predstavu” Mumin i Szombathy su izvodili uživo pred publikom u: Nemačkoj, Švedskoj, Japanu, Irskoj, Francuskoj, Italiji, Rusiji, Mađarskoj, Slovačkoj i Srbiji, a sam performans je uvršten u jedan od najizvođenijih u istoriji! U okviru serije NS Plus unplugged koncerata, ’98. snimaju album uživo, sa dosta izmenjenim i prilagođenim aranžmanima. Specijalni gost je bio Muminov kum-pijanista Dušan Šević Ševa. Ovo izdanje, koje je po mnogima jedan od najsvetlijih momenata grupe, zbog napada Nato alijanse, moralo je da sačeka ’99-u godinu.
Nakon toga započeli su snimanje svog četvrtog studijskog albuma “Harley Krishna” u produkciji dvojca Ivana Vlatkovića i Zoxa Maletića, koji te 2000. godine izdaje “Komuna”. Uz dosta gostiju poput: Saše Loknera, Raduleta iz Ateist-a, Sloba Misailovića, Deže Molnara, Tajj Kvarteta, posebno je briljirao virtuoz iz subotice-violinista Šen Ignac. Tog leta, kao specijalni gosti gradova: Modene, Bolonje i Parme, održavaju niz zapaženih koncerata širom Italije. Snimanje dugo planiranog albuma obrada pocelo je početkom 2002. godine u novosadskom “Studiju Berar”, u produkciji dugogodišnjeg prijatelja i saradnika Peđe Pejića. “One Hunt“ je iste godine izdao beogradski “City Records”, a nekoliko spotova Mumin je režirao i snimao sam u Francuskoj i Irskoj. Tokom snimanja, gitarista Mario Kalin neočekivano napušta bend, koji od tada nastavlja rad u nešto izmenjenoj postavi, sa Muminom uglavnom na akustičnoj gitari. Prisećajući se ovog perioda Mumin, koji tada potresen piše pesmu “Mario”, za magazin “Svet” kaže: “Ceo život sam uložio u jedinstvo benda i to je sigurno bio jedan od najtežih perioda u mom životu. Kao kada vas posle milion godina ostavi riba. Znao sam da ćemo od tada funkcionisati samo po inerciji i više mi ništa nije bilo bitno. Verovatno sam, malo kasnije, podsvesno i sam eutanazirao Hunters-e.”
Tako se i desilo. Posle još dosta uspešnih nastupa, Mumin 2003. godine odlazi u Njujork, da bi se s proleća 2004. godine vratio samo da bi raskrstio sa Love Hunters-ima i kako bi svoju karijeru krunisali poslednjim CD/DVD “Live in Bistro”. Love Hunters poslednji koncert sviraju u voljenim Sremskim Karlovcima, na čuvenom Grozđenbalu, 11. oktobra 2004 godine. Milan Mumin se seli u Ameriku krajem 2004. godine i od tada živi na relaciji Novi Sad – Njujork. Iako se bavio raznim poslovima nije odustajao od muzike, pa već 2006. godine pravi svoj američki bend “The Undercover Maniacs” sa kojima svira po njujorškim klubovima i priprema pesme za novi album. Početkom 2008. godine ulaze u bruklinski “Trout recording studio” i sa producentom Bryce Goggin-om snima “Asthma Sky”. Za bubnjevima je Robert Green, basista je Chik, solo gitara Alex Grbac, a Mumin peva i svira ritam gitaru. Postprodukciju iste godine potpisuje čuveni Fred Kevorkian u legendarnom “Avatar” studiju, dok “City records” album izdaje početkom 2009. godine. Mumin učestalo nastupa, što po Americi sa američkom postavom, što po Srbiji i regionu sa novosađanima: Ilijom Thunderman-om za bubnjevima, basistom Todorom i gitaristom Payakofskim. Za najnoviji albumsnimljena su, za sada, tri spota, od kojih je najsvežiji spot u celosti sniman u Njujorku za pesmu “The Sign is back again!”. Režiju potpisuje Nemanja Bala, dok je scenario, kao u obično, Muminov.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove – snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?
– Ne bih rekao, možda se to može primeniti pre na producente, tonce, koji baš nisu kompletiranog znanja, pa su po’itali u tom smeru tražeći razne prednosti i olakšice kojih tu bez daljnjeg ima, ali mislim da je loš muzikant loš i analogno i digitalno, nema tog kompa koji će to da zakamuflira. Svedoci smo da danas svaki priučeni baja koji se dokopa nekog raspalog Pc-a, sa 2 plastična mikrofona, pravi studio u adaptiranoj šupi svoje babe, poljskom klozetu svoga dede, te sebe, narafski, naziva producentom, što je grozno, tako i zvuči, međutim, masa bendova se domogla preko potrebnog i željenog albuma za tepsiju ribe, što je pre bilo nezamislivo. I to je jedino bitno, a još ako su stvari dobre, koga zabole …

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?
– Ne, ukoliko se na pravi način koristi i ukoliko su muzičari strava, ondak je to jedna sjajna olakšica. Nemoguće da na analogiji nije bilo smeća! Ne možemo comp optuživati ni zašta, pa ti si mi ovo sve poslao njime, te ti ja odgovorio, također tako. Ja sam ti verojatno najpogrešnija osoba za tak’a pitanjca, jerbo sam ovisnik o net-u. Narafski, kano i u svemu, ako ga se bolidi dovate, kuku-lele, lele-kuku, a pesma ako je kloaka, nema joj spasa = videti prethodni odgovor!

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?
– Pošto sam odvajkada obožavalac analognog zvuka i te kako čujem razliku, a sa obzirom da to sebi i bendu mogu priuštiti, insistiram na takvom snimanju. Neuopredivo je! Međutim, sve je manje studija koji uopšte tako rade i razmišljaju, jer je sam format preskup. Eto, u New Yorku gde poslednjih 10-ak godina živim, postoji svega nekoliko takvih studija, o nama i regionu da ne govorim. Sami slušaoci, pogotovo mlađi, mislim da ne znaju razliku teoretski, ali su to stvari, senzibiliteti koji moraju da se prepoznaju, osete, čuju, tako da ih oni znaju, a da ni ne znaju!

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?
Intimno prezirem sve te plug-in-ove, ali je sve za razliku od pre mnogo lakše i prijemčivije, tako da ništa od toga ne možemo prenebregnuti, ako nam je dobra muzika i pesma krajnji cilj, a jeste. Izuzev tih prečica i pristupačnije cene, sve drugo je na strani analognog.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja „dobrih“ muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?
Moramo prvo znati šta hoćemo. Ako se o elektronskoj muzici radi, moraćete pitati neke elektrićare, DJ-ove, etc. Tamo to sve radi i leži, nema sumnje. Nikakav sempler, nikakva ritmulja, nikakav program NIKADA ne može zameniti živog čoveka i bend! Istina je da svako može da peva, ali dobro to rade samo pojedini. Nema tog programa i producer-a koji ce napraviti pitu od onoga od čega se pita ne radi. Lično sam bio svedok silnih muka vrhunskih producenata sa koje kakvim pevaljkama, po principu prodaš kravu = snimiš spot/ploču/singl, pa posle silnih porođajnih muka – nula bodova!! Ne mere se to sakriti nikako, a imalo se, sva živa raspoloživa sredstva, programi, čuda, čak sam tim povodom i okladu dobio kad sam ustvrdio da nema spasa!

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?
– Danas je potpuno realno uraditi odličan snimak kod kuće, pogotovo ako idete na neke pokazne, demo snimke kako moj bend i ja mal’-mal’ radimo, ili u prostoraji ili u Protektorovom kućnom studiju “Pffff”. Slučaj ponekad hoće da to zvuči bolje i sa više duše od nekih ozbiljnih i znatno duže rađenih uradaka.

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?
– Stvar okusa, meni ona prija ponekad, jer kano profesionalac obraćam pažnju na gomilu detalja, text, aranžman, čega tu baš i nema, pa opušteno ćaskam sa društvom, a nekad u jako jutarnjim časima, jako urađen znam i da zanjišem kukovima (any Exit Fest, prim.prev.).

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte „običan“ slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji „otkucan“ na tastaturi računara?
– To ni ja ne mogu uvek primetiti, znači može se sve zameniti, manje-više, mada JA to ne volim. Na kraju krajeva nije ni bitno, nikog ne zanima, ali samo u slučaju ako naspram toga i u vezi s tim stoji sjajna pesma! Mislim da je SAMO to ono što zanima običnog, a mi što smo paćenici i manijaci, tko nam kriv?

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?
– Opet stižemo do tih ZA I PROTIV glasova, a ja glasam ZA, pošto nam sada faktički ni ne treba izdavačka kuća i svoju muziku mogu da prodajem onako kako i treba, diljem planete, a možda i još bitnije, svakom je dostupno bukvalno sve!

– Da li je „youtube“ publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?
Mi ne poznajemo našu publiku, ni na svirkama, ni na net-u, tako da je nemoguće suditi koliko ko vremena provodi oko nečega i na nečemu, a sve se broji. To je naprosto trend ko voli nek’ izvoli, ne vidim kako bi se od toga branili sve i da ne volimo. Ja jako volim svu tu pristupačnost svega toga, panjimo stralno šta god ko poželi o’ma’, a ne da tražimo, menjamo, vrtimo, premotavamo… divna mi je pomisao da danas imam fanove i u Brazilu, Maleziji, lupam, Kini i Guinei, a to je tako bilo nemogućno do skora!!

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?
Moguće je sve, kako da ne, vrlo je i uspešno, ali neće škoditi ni da se pokoji plakat zalepi pogotovo na lokalnom nivou. Pričah sa mnogim net expertima, koji i vuku na vodenicu net-a, pa mi i oni kažu da treba ipak, čak i kad se očekuje velika poseta i kad je sve ok, polepiti što više plakata i svih ostalih stvari objaviti, jerbo koristi.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?
– Naprotiv, na to se čovek nikad i nikako ne može osloniti. Moje iskustvo govori da je poseta upola manja, ali nikad se ne zna, tako da je to krajnje nepouzdano!

VII – Borba za RnR

Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?
– Love Hunters-ima je izašao novi album „Suck Disease“ i snimili smo tri spota za isti, a desilo se da mi i u Americi (uporedo) izlazi drugi solistički album sa drugim ljudima, sasvim drugačija muzika i tako to.

HVALA Predragu Jovanoviću (Računajte na računare)

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.