(NE) ZASEJANA SRBIJA – „Zasejmo Srbiju“ – Sedmi čin

PRIVREDA, POLJOPRIVREDA  
(NE) ZASEJANA SRBIJA – „Zasejmo Srbiju“ – Sedmi čin



SJAJNE VESTI PREDSTAVLJAJU PRVI AUTORSKI TEKST

Sedmi nastavak sage o (NE) ZASEJANOJ SRBIJI je pred vama. Do sada smo imali vrlo interesantne kako poglede tako i komentare na sve nastavke ovog autorskog teksta. Predrag Martinović, naš saradnik-analitičar, je do sada predstavio vrlo interesantne teme.
„Da bi jedna ekonomija u današnjem svetu opstala ona prvo mora odbaciti liberalno tržište i iz središta pažnje izbaciti novac kao centralnu figuru i na njegovo mesto postaviti čoveka-radnika.“

Ovaj put predstavlja podtemu:

„Zasejmo Srbiju“

Tekstom koji je pred Vama autor je pokušao do sada da sažme stanje u poljoprivredi kao osnovnoj grani privrede Srbije bez ulaženja u detalje. Poređenja koja je pravio sa drugim državama sveta služe kao dokaz iznetim tvrdnjama o stanju tog dela našeg društva. Autor veruje da Vam je jasno da je stanje u poljoprivredi katastrofalno i koji su razlozi tome.

Pitanje koje će se nesumnjivo pojaviti kod svakoga od Vas glasi: „Ima li nade?“ Odgovor ćete naći u nastavku ove analize, a ako želite kratak odgovor on glasi DA. Nastavak teksta predstavlja program koji je autor, dugogodišnjim bavljenjem ovim, ali i mnogim drugim pitanjima, napravio samostalno i u okviru tima sa kojim godinama sarađuje.

Izvod iz programa „Zasejmo Srbiju“ koji je pred Vama plod je analiza istorijskih kretanja u našem društvu, situacije na terenu ali i spremnosti naših ljudi da se vrate na selo i ponovo uđu u bašte. Poslednjih godina svedoci smo migracije malog dela gradske populacije ka selima i njihovog bavljenja poljoprivredom u užem smislu, najčešće. Njih možemo tretirati kao „agrarno osvešćenu populaciju“ ako bismo posmatrali tu migraciju samo teoretski ali je najčešće u pitanju migracija ka nečemu što će na sto staviti barem komad hleba jer su gradovi postali prenaseljeni. Pogtovo strategija poslednje dve Vlade koja se sastoji u otpuštanju radnika i njihovom teranju na rad u privatnom sektoru koji je po svojoj kako teroijskoj tako i praktičnoj prirodi robovlasnički jeste stvarni razlog migracija na selo jer je mogućnost nalaženja posla drastično smanjena. Ali ni to nije dovoljno za oživljavanje sela.

Država mora imati jasnu strategiju za razvoj sela i poljoprivrede. Kako je 1994. godine program prof. Dr Dragoslava Avramovića iziskivao reforme u svakom segmentu društva tako i agrarna reforma neće zaživeti bez reforme vlasničke strukture zemljišta, obrazovanja, finansijskog sektora i sektora za rad i zapošljavanje. Kako je opticajnog novca sve manje jasno je da se država u izradi jake i stabilne strategije na njega ne može osloniti već se mora raditi fazno. Takođe, strategije se ne mogu praviti za godinu, pet godina ili deset već prava i ozbiljna strategija mora obuhvatati planski izvodljivi od najmanje pedeset godina, a poželjno je čak i sto. Da bi to bilo izvodljivo bitna je osnova koja mora biti realna, zdrava i jaka.

Svakome mora biti jasno da je Srbija, prema svojim potencijalima poljoprivredno i turistički orijentisana zemlja. To će značiti da su to dve najvažnije grane privrede na kojima se mora raditi detaljno pri izradi strategija za te oblasti. Javno mnjenje je, na žalost, nedovljno orijentisano ka ovom razmišljanju jer je koncept liberalnog tržišta doveo do stvaranja potrošačkog načina razmišljanja i pretvorio čoveka u apsolutnog konzumenta stvorivši kod nekadašnjeg seljaka i radnika prvo ideju da je bio neslobodan i sputan ograničavajućim sistemom, a nakon toga mu dao lažnu sliku slobode da bi ga načinio modernim robom. Na ovu temu Marks u „Kapitalu“ kaže sledeće:

„Vlasnici kapitala i biznisa kod radnika će poticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu: stanove, kuće i tehnologije obavezujući ih pri tome da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdržljivosti… I na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka koje će morati biti nacionalizovane, a država će onda krenuti putem koji vodi u komunizam… Sa sve većom pretežnošću gradskog stanovništva, koje ona gomila u velikim centrima, kapitalistička proizvodnja gomila s jedne strane istorijsku pokretačku snagu društva, a s druge strane ometa razmenu materije između čoveka i zemlje, tj. vraćanje zemljištu onih njegovih sastavnih delova koje je čovek potrošio u obliku hrane i odela, ometa, dakle, večiti prirodni uslov trajne plodnosti zemljišta. Time ona ujedno razara telesno zdravlje gradskih radnika i duhovni život seoskih radnika… Kao i u gradskoj industriji, tako se i u modernoj poljoprivredi povećanje proizvodne snage i jače realizovanje rada otkupljuje opustošivanjem i iscrpljivanjem same radne snage. A svaki napredak kapitalističke poljoprivrede nije samo napredak u veštini pljačkanja radnika, nego u isto vreme pljačkanja zemlje; svaki napredak u povećavanju njene plodnosti za neko dato vreme ujedno je i napredak u upropašćavanju trajnog izvora te plodnosti. Što više neka zemlja, npr. Sjedinjene Države Amerike, polazi od krupne industrije kao osnovice svog razvitka, to je ovaj proces razaranja brži.“

Ovaj izvod iz „Kapitala“ apsolutno realno prikazuje današnji odnos kako prema čoveku tako i prema zemlji kao resursu. Naravno da Marks ovde ne sagledava zemljište kao resurs prirode već resurs kapitalističke prerade koja dovodi do iscrpljivanja čoveka-radnika i samim tim i zemljišta jer je jedini cilj kapitalizma – akumulacija novca.

Da bi jedna ekonomija u današnjem svetu opstala ona prvo mora odbaciti liberalno tržište i iz središta pažnje izbaciti novac kao centralnu figuru i na njegovo mesto postaviti čoveka-radnika. Imalac sredstava za proizvodnju u takvom sistemu mora biti država koja će agrarnom reformom poštujući princip iz 1945. godine da zemlja pripada onima koji je obrađuju izvršiti pravednu i pravilnu raspodelu zemljišnog fonda prvo onima koji se već bave poljoprivredom uzimajući u obzir njihove mogućnosti u pogledu obima zemlje koju mogu da obrađuju a zatim će se prepaspodela vršiti onima koji izraze volju da obrađuju zemlju i da žive od nje. U takvom sistemu država mora biti garant otkupa jer, kako je već rečeno na opticajni novac se ne može računati, on se mora povećati jačanjem najvažnijih privrednih grana. Takođe, država mora biti jedini trgovinski partner sa drugim državama zainteresovanim za proizvode.

Strateški, država se mora orijentisati na onaj način proizvodnje koji neće oštetiti zemlju kao resurs i koji neće ugroziti zdravlje ljudi. Situacija je danas jasna, prvenstveno kvaliteta svog zemljišta i zdravlja svojih građana radi, Srbija se mora orijentisati na organsku poljoprivrednu proizvodnju. Detaljnom analizom kvaliteta zemljišta i svojstava biljaka mora se izvršiti i regionalna raspodela zemlje kao celine jer uslovi u jednom delu zemlje nisu isti kao uslovi u drugom i različiti regioni jedne zemlje pogoduju rastu i razvoju različitih vrsta biljaka. Treći faktor, odlučujući u izradi strategije jesu potrebe države ali i potrebe potencijalnih kupaca naših proizvoda. Kako je potražnja za zdravom, organskom hranom u Evropi sve veća, to i Srbija tu može naći tržište i pojaviti se kao konkurentan takmac zbog blizine tržišta jer je činjenica da je transport najskuplja stavka u čitavom trgovinskom lancu.

Država, menjajući sistem mora da zaštiti radnika od same sebe stvaranjem jake sindikalne, ali i esnafske organizacije koje bi uticale na odnos države prema radniku dok je bez zaposlenja, dok radi i kada se penzioniše. Te bi organizacije morale da imaju dvosmernu komunikaciju odnosno da štite državu od samovlje radnika kao čoveka koji po svojoj prirodi teži parazitiranju kada je u pitanju siguran posao (ili, kako bi rekao Robert Frost: „Svet je pun ljudi dobre volje, jedni su voljni raditi, a drugi su voljni pustiti ih da rade“). Jednom rečju – država mora postaviti jasne ciljeve i obezbediti sve što je neophodno za njihovo ispunjenje a svaki radnik mora dati svoj maksimum kako ne bi došlo do izrabljivanja. Esnafske organizacije bi morale da prate kvalitet obrazovnog sistema i da se staraju da se svakome ko se školuje obezbede jednaki uslovi za učenje na terenu, a takođe da, kada učenik/student završe školovanje i zaposle se vode računa o njegovom daljem obrazovanju u smislu edukacija o novitetima u poslu.

Kako je Srbija ekonomija čiji razvoj tek treba da počne to se moramo setiti činjenice da je ekonomska osnova društva radnička klasa koja ovog trenutka u Srbiji predstavlja vrstu na ivici istrebljenja, a samim tim je dovedeno i društvo kao pojam u egzistencijalno pitanje. Potrebno je prvo povratiti u život radničku (srednju) klasu a to znači povratak na osnove ekonomske izgradnje društva. Neophodno je uspostaviti mala i srednja poljoprivredna gazdinstva koja će biti uvezana zadrugama, a čija će prava štititi sindikat koji će sa državom formirati cene kako za domaće tako i za inostrano tržište.

Sa svoje strane na državi je da obezbedi sigurne i pouzdane trgovinske partnere kojima će predočiti kakav kvalitet robe mogu očekivati, koji kvantitet, koju dinamiku isporuke i sve ono što je neophodno za razvoj trgovinskog sistema. Budući da su u različitim državama različiti standardi koje treba zadovoljiti potrebno je detaljno proučiti te standarde zemalja sa kojima se ima u planu da se razviju trgovinski odnosi te vrste i da se pronađe „kvalitativni konsenzus“ koji bi zadovoljio sve strane.
Kako je neophodno obezbediti i modernizaciju tehnologije koja je prilično skupa, na državi je da prvenstveno iznađe način da do tih tehnologija dođe na što povoljniji način koji neće uticati previše na opticajnu sumu novca koja cirkuliše kroz državu. To bi se regulisalo posebnim trgovinskim ugovorima sa zemljama koje država oceni kao najpovoljnije saradnike po ovom pitanju. Niti jedan ugovor koji zaključe dve države ne sme biti na štetu stanovnika Srbije, kratkoročno ili dugoročno jer svaki pogrešan korak može dovesti do urušavanja i ovako jako nestabilnog finansijsko-monetarnog sistema naše zemlje.

Ovakvim odnosom države prema poljoprivredi stiču se svi uslovi da kampanja „Kupujmo domaće“ koja je bila aktuelna pre nekoliko godina zaživi punom snagom, ali i da promeni konačnog konzumenta – da se naši, domaći proizvodi mogu naći u prodavnicama Pariza, Londona, Pekinga, Moskve i tako dalje. Na taj bi se način naš domaći proizvod proširio po svetu i ne bi bilo potrebe da Srbija uvozi paradajz, papriku, luk itd. Ostao bi uvoz proizvoda za koje Srbija nema kvalitativne odlike za uzgajanje. Takođe, radi oporavka sopstvenog stočnog fonda neophodno je ostvariti saradnju sa zemljama čiji su stočni fondovi i kvantitativno i kvalitativno obimni koja ne mora biti bazirana isključivo na finansijskim transakcijama.

Država mora omogućiti proizvođačima ponovnu proizvodnju semensko-sadnog materijala preko velikog kombinata kakav je nekada bio Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) koji bi taj materijal mogao da proizvodi i za inostrano zainteresovano tržište. Taj i takav kombinat bio bi i učilišna baza za učenike poljoprivrednih škola i fakulteta kako oni koji završe takve škole iz njih ne bi izlazili samo sa teoretskim znanjem koje je često neprimenjivo bez prakse. Kombinat bi postavio standarde u kvalitetu semeno-sadnog materijala koji bi morao biti ispoštovan od strane svih poljoprivrednih proizvođača u Srbiji.

Nastaviće se …



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.