Vladislav Petković Dis

KNJIŽEVNOST, ISTORIJA  
Vladislav Petković Dis



SJAJNE VESTI PIŠU O VLADISLAVU PETKOVIĆU DISU

Ko je Vladislav Petković Dis?

Bio je srpski pesnik i rodoljub, rođen u Zablaću kod Čačka 10. mart 1880. godine. Nadimak Dis je izvedeno iz dela imena, pa je posle postao i deo imena, a bitno je napomenuti da nadimak nema veze sa Disom koji se javlja i kao pojam u Danteovom paklu.
Tokom Balkanskih ratova bio je izveštač sa fronta, a u Prvom svetskom ratu preživeo je povlačenje preko Albanije i dospeo na Krf. Nakon toga biva prebačen u u Francusku gde piše svoju poslednju zbirku pesama „Nedovršene pesme“. Nakon povratka u Grčku brod na kome je plovio presreće i potapa nemačka podmornica kod Krfa 1917. godine.

Ostao je rano bez oca pa je majka održavala domaćinstvo, podizala i školovala decu. Završio je osam razreda gimnazije, ali nije uspeo da položi maturski ispit. Radio je kratko vreme kao učitelj, a potom kao činovnik na trošarini i carinarnici. Kratkovidost je još jedna nevolja koja je pratila Dis-a i uticala na njegovo duševno stanje koje će se odraziti i u pesništvu. U vojsku nije išao. Bio je slabog zdravlja i zbog toga oslobođen služenja vojske (zbog uskih grudi). Po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, pokraj Zaječara, a sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanjčiće rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.
To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

U toku svog školovanja nije bio sjajan đak, ali svi rado pamte neke anegdote. Jedna od njih je i danas dosta citirana. Naime, 2 puta je bezuspešno pokušavao da položi maturu, a nakon drugog neuspelog pokušaja rekao je predsedniku komisije:

„Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…“

U sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“ i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao.
U Beograd je došao 1903. i radio je i kao učitelj i carinski službenik. Živeo je jako teško, ali ga je takav život kalio i on je tu stvorio svoja prva dela. Prvu pesmu je objavio u „Srpskom književnom glasniku“. Popović njegove pesme nije uvrstio u svoju Antologiju 1911. Iste godine objavljuje svoju prvu knjigu pesama „Utopljene duše“. Originalna, osobena i vizionarska, ali i dosta manjkava, sa slabim pesmama i neveštim stihovima, ova knjiga nije pesniku donela afirmaciju. Tome je doprinela i vrlo oštra i negatorska kritika Jovana Skerlića, koja je Dis-u prebacivala neznanje, odsustvo talenta i diletantizam. Bilo je u ovoj poeziji slabosti, ali je Skerlićeva kritika ipak bila kratkovida i uskogruda.

Disova poezija najviše liči na Bodlerovu, a interesantno je da je on nikada nije čitao.

Nova knjiga pesama „Mi čekamo cara“ objavljena je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio „Mi čekamo para“. U ovoj zbirci pesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadžbine. To, međutim, nije radio klikćući u nacionalnom ponosu, kao drugi pesnici, nego je tužno lutao po zgarištima i truleži. Ova zbirka je daleko od onog disovskog iz Utopljenih duša: on, po svojoj prirodi, nije pesnik egzistencije, ni pesnik utilitarista. Ove pesme je napisao, takođe i dvaput objavio zbirku o svom trošku, samo zato što je poželeo da bude kao i drugi onovremeni pesnici – rodoljubivi pesnik. Dis je o tome govorio dok je boravio u Parizu:

„Ja imam dva deteta i ženu i zato sam posvetio tu knjigu toj ličnosti (kralju SV). Ja sam tamo u knjizi Utopljene duše, a ne u onome što sam napisao docnije. Ali sam morao da pišem – trebalo je živeti, kad se stvorila porodica.“

Na Nacionalnoj akademiji „Srbijo pamti“ održanoj povodom 10 godina NATO bombardovanja Srbije, srpski glumac Goran Sultanović kazuje pesmu „Naši dani“, Vladislava Petkovića Disa:

***
Posao

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Brak
Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:

„Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…”

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:

„Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.”

U braku je imao dvoje dece Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. nestaje: likvidirala ga je nova vlast.

***

Lepota Dis-ovog pevanja je u spajanju nespojivih izraza, uspostavljanju alogičnih veza i stvaranju besmislenih slika. Neodređenost, lelujavost, besmislenost, praznina i nejasnoća karakterišu njegovo pevanje. To je u vreme uglačanog, uglađenog i jasnog pevanja vodećih pesnika (Dučića, Rakića i Pandurovića) bilo ravno svetogrđu. Otuda i onakvo bespoštedno i ubitačno Skerlićevo reagovanje. Srećom, pesma uspeva da prebrodi vreme nerazumevan da Dis-ova poezija bude shvaćena i prevrednovana. Uostalom, takvu je sudbinu imao i Bodler. Nekoliko Dis-ovih pesama kao što su Tamnica, Nirvana i Možda spava ulaze u svevremenu antologiju srpskog pesništva.

Najpoznatije i umetnički najvrednije pesme Vladislava Petkovića Disa su: „Tamnica“, „Možda spava“ i „Nirvana“.

Da bi se očuvala uspomena na ovog velikana srpske poezije, zavičajna biblioteka koja nosi Disovo ime, organizuje već 37 godina kulturnu manifestaciju „Disovo proleće“. Disove svečanosti počinju 10. marta, na pesnikov rođendan, a završavaju se dodelom „Disove nagrade“. „Disovo proleće“ podstiče stvaralaštvo mladih, pa svake godine nagrađuje najbolji rukopis za prvu pesničku zbirku. U ediciji „Tokovi“ objavljeno je do sada 19 knjiga, a mnogi dobitnici danas su postali poznata pesnička imena.

Priredbu „pesništvu u čast“ prate:

– list „Disovo proleće“;
– knjiga dobitnika i
– niz drugih publikacija koje već čine bogatu izdavačku delatnost biblioteke.
– Disova nagrada

Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” od 1964. godine dodeljuje Disovu nagradu za životno delo savremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnika. Manifestacija povodom dodele nagrade i književno veče posvećeno nagrađenom gostu predstavljaju centralni i završni događaj svakog „Disovog proleća“, a tradicionalno se održavaju u drugoj polovini maja meseca. Disova nagrada se svojom dugotrajnošću, izborom dobitnika, sastavima žirija čvrsto ukorenila na mestu jedne od najprestižnijih domaćih pesničkih i književnih nagrada. Poslednjih godina Disovu nagradu čine plaketa koja se uručuje dobitniku i novčani iznos nagrade.

Dodeljuje se svake godine, žiri zaseda u Čačku. Novčani deo nagrade je 160.000 dinara a nagrada se uručuje na završnoj svečanosti „Disovog proleća“ koje je 2007. održano po 44. put.

Umro je 16. maj 1917. godine.



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.