Nebojša Nikolić „Skeleton Man“ – Intervju

INTERVJU  
Nebojša Nikolić „Skeleton Man“ – Intervju



SJAJNE VESTI – INTERVJU – NEBOJŠA NIKOLIĆ

Intervju uradio Peđa JovanovićDruga strana računara

Nebojša Nikolić AKA Skeleton Man je rođen u Beogradu 1968. godine. Muzikom se „zarazio“ kao dečak sušajući Beatles-e i Elvisa Presley-a, koji su mu do današnjeg dana ostali kao omiljeni kompozitori i izvođači. Prvu kompoziciju je komponovao u svojoj šesnaestoj godini i tako je sve počelo. Kompozicije su se nizale jedna za drugom, tako da već sa 19 godina, kada prvi put ulazi u studio ima 30-ak spremljenih pesama. Nakon toga počinje i sam da se bavi produkcijom i tokom vremena sebi postavlja sve više standarde na tom polju. „A Mess Of Blues“ je prvi samostalno izdat album, a zatim slede „Life“ i „Dream/Once Upon A Time“. Sva četiri albuma su snimljena, aranžirana i producirana u njegovom studiju.

I – Umetnost vs. šund

– Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

– Mislim da ovde pre svega imamo problem u percepciji, definisanju i korišćenju reči muzičar. Prema definiciji, muzičar je umetnik u muzici, što podrazumeva izvođača ili kompozitora. U oba slučaja radi se o nekome ko koristi instrument ili glas kao muzički izraz. Na kom je nivou viruoznost te osobe, to je drugo pitanje. Ovo je definicija. Smatram ovo vrlo bitnim da bismo konačno i jasno razdvojili prave muzičare koji smisleno koriste privilegije koje pruža kompjuter, od onih koji jednostavno „nasumično slažući kocikice“ dolaze do nečega po principu „i ćorava koka ubode zrno..“ Što se minimalističke i prizemne muzike tiče, ne vidim ni jedan realan način da za tu pojavu optužim kompjutere. Oni su ipak samo alat u rukama ljudi koji imaju izbor kako će ih koristiti.

– Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Svaka medalja u životu, pa i kompjuter, ima svoju sjajnu i tamnu stranu; u koje god svrhe ga koristili. Ako se kompjuter koristi kao sredstvo koje umnogome pojednostavljuje i ubrzava proces stvaranja umetnosti, to je dobro. Korišćenje kompjutera kao jedinog sredstva, pogotovo ako se to radi bez primarne ideje, može dovesti do ubijanja umetnčkog izraza u muzici. Što me dovodi do sledećeg dela tvog pitanja. Šund je koncept koji nastaje kao posledica nedostatka pravog autorskog momenta i oslanja se na pojednostavljenu i vulgarnu interpretaciju nečega što je mnogo puta „prežvakano“, a sa željom da se ipak nešto izrazi. Danas, u eri korišćenja kompjutera imamo i dodatni problem, jer ljudi često koriste tzv. loop-ove, tako da sve počinje da zvuči isto.

II – Analogno vs. digitalno

– Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

– Ako se pitanje odnosi na čistu reprodukciju (ploča ili cd), mislim da nije veliki problem ustanoviti razliku između analognog i digitalnog zvuka. Ako je u pitanju digitalna reprodukcija dobro remasterovanog zapisa koji je primarno usnimljen analogno, onda su stvari malo komplikovanije. U svetu, digitalni zapis je preuzeo primat pre 25 godina, tako da vidim da prosečnog slušaoca, a pogotovo mlađeg, uopšte i ne interesuje format sa kojeg sluša muziku.

– Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Osnovne karakteristike zvuka su frekvencija i dinamika. Obe ove karakteristike su daleko bolje i preciznije definisane u digitalnoj formi. Traka jeste beležila pun spektar muzike, međutim problem je postojao u reprodukciji. Da je ljudima prvo ponuđen kvalitet koji daje digitalni zapis, pa onda analogni, mislim da se niko ne bi dvoumio u vezi izbora. Stoga sam više nego sklon da zaključim da je cela priča o „toplini“ zvuka sa ploče ili trake više vezana za neku vrstu nostalgije, a u današnje vreme i pomodrastva.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

– Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja „dobrih“ muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

– Želeo bih pre svega da povučem par paralela. Program za snimanje, sekvencer ili kako god ga ko zvao, je ekvivalent nekadašnjem višekanalnom trakašu i mikseti. Ono što su nekada predstavljali rekovi sa efekt procesorima (kompresori, ekvilajzeri, limiteri, reverbi itd.), danas su tzv. FX Chain-ovi, koji se nalaze u svakom kanalu programa za snimanje. Jedina dramatična razlika je lakša kontrola većeg broja kanala i preciznije editovanje. Slažem se da su to velike stvari, ali ipak spadaju u domen tehničkih pitanja. Sada smo došli do prelomnog momenta, kada odlučujemo kako „usnimiti“ materijal. Lično, uvek ću pre izabrati da deonicu odsviram sam, ili pozovem muzičara koji će to da uradi, nego da je programiram. Svako usnimavanje materjala uživo traje višestruko kraće nego programiranje. Takođe, na taj način se dobija i svojevrstan „pečat“ muzičara koji je gostovao. Moj savet bi bio da se programiranju pribegava isključivo u situacijama kada su sve ostale mogućnosti, iz kojih god razloga, iscrpljene.

– Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

– Mislim da sam veći deo odgovora na ovo pitanje dao u prethodnom. Za sve analogne efekte, prostore itd. postoje veoma verdostojni ekvivalenti koji zvuče fantastično. U poslednje vreme pojavili su se i plaginovi koji su rađeni upravo po karakteristikama nekada čuvenih analognih sprava. To znači da smo tehnološki potpuno spremni za vrhunske snimke. Naravno, sve ostalo je u rukama osobe koja koristi sva ta tehnološka dostignuća.

IV – Sviranje vs. programiranje

– Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

– Ako govorimo o elektronskoj muzici tipa: tehno, dance, rap, hip-hop itd., to je nešto što je u svetu prihvaćeno kao muzika. Na nekom subjektivnom nivou možemo raspravljati da li to jeste stvarno muzika ili ne, ali kategorizacija kaže da jeste i to treba tako prihvatiti. Ako govorimo o uslovno rečeno „živoj“ muzici koja je nastala upotrebom semplova i ostalih emulacija, ni to nemam problem da nazovem muzikom. 70% svetske produkcije počiva na ovom principu. Ne vidim ko smo mi da raspravljamo da li je to u redu ili ne. Najbitnije je da pesma ima lični pečat i da zvuči kao da je urađena živo.

– Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte „običan“ slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji „otkucan“ na tastaturi računara?

– Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je bitno ko sedi ispred računara, kako ga koristi, u koje svrhe i najvažnije od svega, kojom je idejom vođen. Računar može zameniti čoveka u muzici (koliko god to teška reč bila), samo ako se koristi na pravi način. Ne bi bilo loše pomenuti i obrnutu situaciju. Na albumu James Cotton Band-a „100% Cotton“, bubnjeve je svirao Kenny Johnson, a album je sniman analogno. Bubnjevi zvuče kao ritam mašina na najjeftinijim Casio sintisajzerima s kraja sedamdesetih. Toliko o čoveku, kao nezaobilaznom faktoru. Većinu slušalaca, rekao bih, uopšte ne intresuje da zalaze u detalje stvaranja muzike, sve dok im se krajnji proizvod sviđa. Onog momenta kada profesionalnom muzičaru pustiš solo kanal instrumentala i on ne primeti da je programiran, osoba koja je uradila to je postigla veliki uspeh.

V – Nosač zvuka vs. youtube

– Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

– Biću kratak. Cena muzike i autorska prava verovatno više nikada neće biti ono što su nekada bili. Kao i obično, za takvo stanje neću optužiti internet, globalne mreže, niti bilo koje tehnološko dostignuće, već ljudski faktor i ljudsku prirodu. Lično, internet koristim kao mogućnost da dođem do informacije da li mi se neki album sviđa. Ako mi se sviđa, ja ga poručim. Na nažolst, ja sam jedan od retkih koji to danas rade. Ono što me u celoj priči najviše iritira, je licemerje ljudi koji drže predavanja o legalnim operativnim sistemima i softverima, a u isto vreme na hard disku drže terabajte „besplatne“ muzike.

– Da li je „youtube“ publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Slušanje muzike na „Youtube“ kanalima je gotovo ista atmosfera kao puštanje ploče. Koncertna publika je potpuno drugačiji koncept publike. Oni su tu zbog nastupa, vizuelnog živog kontakta i energije. Stoga ni težina kritike te dve vrste publike ne bi trebala da bude ista.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

– Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

– Nisam siguran da sam baš najsrećniji izbor osobe koja bi mogla da odgovori na ovo pitanje, zato što je to upravo oblast koja mi nedostaje u promovisanju moje muzike. Istina je da sve više ljudi traži odgovore ili informacije na internetu zbog brzine pristupa i varijateta podataka, ali nisam sklon da zanemarim snagu plakata i štampanih medija. Takav način reklamiranja je vrlo važan i vanvremenski.

– Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Sigurno ne može da pruži tačnu informaciju o odzivu, zbog toga što mogu da iskrsnu razni problemi koji bi sprečili odlazak pojedinca na koncert. Takođe, ima i onih koji pritisnu taster da idu, da bi impresionirali svoje prijatelje na društvenim mrežama. Klik na Going ne znači ništa, sve dok se ne kupi karta.

VII – Borba za RnR

– Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?

– Bend, to sam ja. Moja lična odluka je bila da nikad ne izađem na scenu, a ona je proizašla davno, iz niza objektivnih i subjektivnih razloga, koje vam ne bih sada obrazlagao zbog kompleksnosti i opširnosti teme. Kao svaki umetnih imam periode velikih inspiracija kada ideje oblikujem i zapisujem, kao i periode tzv. mirovanja, kada ih absorbujem i razmišljam o njima. Imam spremljene, potpuno gotove materijale za jedan album, a drugi je u pripremi. Kada i taj drugi završim, na isti način ću ih izdati kao i predhodni, a to je „dva na jedan“. U mojoj muzičkoj kuhinji uvek se nešto „krčka“. Nadam se da će tako i na dalje biti.



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.