Katarina i Ana Marić – Intervju

INTERVJU, MUZIKA  



SJAJNE VESTI – INTERVJU – KATARINA I ANA MARIĆ

Intervju uradio Peđa Jovanović – Druga strana računara

Znate šta. Kada nešto što je bogom dano doživljavate kao zadovoljstvo i ljubav, pa još shvatite da ćete upornim radom i zalaganjem dodirnuti nebeske visine, a pritom čvrsto stojite na zemlji, onda ste anđeo. Imali smo prilike da upoznamo i čujemo dva anđela, Katarinu i Anu, ćerke mog velikog prijatelja Nebojše Marića – Maronija koje su nas potpuno oborile sa nogu fantastičnom interpretacijom. Zato molim vas, ćutite, čitajte i slušajte.

Katarina Marić svira klasičnu gitaru, a muzikom se bavi od svoje 10. godine života. Završila je nižu muzičku školu “Petar Konjović” u klasi profesora Rastka Vidakovića i muzičku gimnaziju u klasi profesora Darka Karajića. U Beču završava 4. godinu državne muzičke akademije Universität für Musik und darstellende Kunst Wien gde radi i kao student asistent. Takođe predaje u nižoj muzičkoj školi klasičnu gitaru u mestu Baden nedaleko od Beča. Nastupa često kao samostalni izvođač na koncertima klasične muzike.

Ana Marić je operska pevačica, a muzikom se bavi od svoje 8. godine života. Završila je nižu muzičku školu “Petar Konjović” u klasi profesora Rastka Vidakovića i muzičku gimnaziju u klasi profesora Andjelke Simonović Obradović. U Beču završava 1. godinu muzičke akademije Prayner Konservatorium für Musik & dramatische Kunst Wien. Nastupa kao član hora bečke opere Teatar am den Wien.

I – Umetnost vs. šund

Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?

Katarina: Da, ponekad i previše, to prosto deluje napadno i iritira čak i prosečnog slušaoca. Pravi talenti i prave muzičke vrednosti se uvek prepoznaju i nađu put do onih koji vole da čuju.

Ana: Mislim da jeste i to u lošem smislu, da svako može danas muzikom da se bavi.

Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?

Katarina: Sam izraz i količinu upotrebe kompjutera dikriraju sami muzičari i bili oni nabeđeni ili ne, sami su direktno odgovorni i za njihovu zloupotrebu.

Ana: Termin šund je meni potpuno nepoznat, pa sam morala da se konsultujem sa starijima da bih saznala njegovo značenje. Sada sam sigurna da je šund posledica životnog okruženja u kojem na sreću ja ne živim.

II – Analogno vs. digitalno

Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?

Katarina: Kako pripadam mlađoj generaciji izvođača muzike nisam previše kompetentna da govorim o tome, ali znam da razlika postoji i da stariji snimci sa vinila zvuče nekako toplije i mekše.

Ana: Najčešće slušam digitalni zvuk jer sam i sama takva generacija, ali čujem razliku često u dubokim i visokim tonovima i toplini snimka.

Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?

Katarina: Mislim da je digitalni zvuk ipak doneo određeni pomak i jednostavnost upotrebe kakva je shodno brzini života i potrebna mojoj generaciji.

Ana: Malopre sam to opisala, mislim da je sada lakše nego pre, a i više slušamo muziku digitalnog zvuka.

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja „dobrih“ muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?

Katarina: Da danas svako može da peva, to čujemo na svakom koraku, posebno u Srbiji. Tehnika je omogućila da i polu pevači i muzičari zvuče dobro i da im se greške uz pomoć kompjutera ispravljaju. Ja lično poznajem i onu drugu stranu, snimanja na traku koja zahteva veliki rad i strpljenje, jer sam mnogo puta sa svojim ocem u studiju snimala i sate i sate provodila uz gitaru dok ne bi zabeležili najboje. To je bio težak, strpljiv i jako precizan posao.

Ana: Snimaje muzike uz pomoć kompjutera je samo pomoglo da se lakše zabeleži muzika, a pravi i kvalitetni muzičari uvek će se razlikovati od svojih “kolega” koji to isto rade uz pomoć kompjutera.

Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?

Katarina: Danas je to više nego lako jer je sve lako dostupno. Mislim da pravi i kvalitetni muzičari dobar snimak mogu bilo gde da naprave. Važna je ipak pre svega emocija i način iterpretacije naspram tehnike, kompjutera, gomile sofware-a i svih drugih čuda koji su ipak samo tehnička pomagala i samo ih tako i terba posmatrati.

Ana: Uverila sam se da je moguće, iako sam u pravom studiju provela sate i sate pevajući. Danas svaki kompjuter postaje kućni studio uz malo para…

IV – Sviranje vs. programiranje

Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?

Katarina: I elektronska muzika može imati svoj izraz i dušu jer postoje ljudi koji se njome bave na umetnički način, ali ja ipak vojim najpre da čujem živi instrument i dinamiku koju živi svirač stvara.

Ana: Sve zavisi ko je stvara i koliko je muzički nadaren i pismen. Naime, kada sam učila note, harmonije i sve ostalo shvatila sam da muzikom čovek može da se bavi i kao teorijom, ali pri tom ipak muzički interpretatori imaju mnogo jaču emotivnu crtu kojom se izražavaju kroz svoja dela.

Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte „običan“ slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji „otkucan“ na tastaturi računara?

Katarina: Imala sam prilike, opet poinavljam to da vidim i čujem u studiju. Male su to nijanse i često ume da bude neprepozbatljiva razlika. Mislim da nove generacije ipak teže nekoj jednostavnosti i da im često to nije ni bitno da li je svirao kompjuter ili živo biće. Meni to ipak jeste važno jer sam pre svega muzičar i solista.

Ana: Običan slušalac često samo pravi razliku između dobrog i lošeg, tako da ga ne zanima na koji način je odsviran instrument i tu razliku skoro da i ne primećuje.

V – Nosač zvuka vs. youtube

Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?

Katarina: Znam da i sama koristim prednosti interneta u tom smislu i ako me pitate i kao nekoga ko koristi muziku na taj način, činjenica je da je ipak muzika sada svima dostupna što je velika stvar, ali na štetu izvođača i autorskih prava.

Ana: Još uvek sam mlada da bih i shvatila kako autorska prava fukcionišu, ali mislim da se danas ipak može živeti od muzike na razne druge načine, a ne samo kroz autorska prava.

Da li je „youtube“ publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?

Katarina: Jeste velika razlika, jer znam da neko ko je došao na moj kocert, tu je da bi čuo mene, a youtube publika ume često slučajno da zaluta i da samo površno sluša muziku.

Ana: Ja sam danas dosta u kontaktu sa youtube publikom, jer često svoje kompozicije i nastupe prezentujem baš preko youtube. Ipak osećaj živog nastupa i ljudi koji su u došli zbog tebe na mene ostavlja mnogo jači utisak i mnogo ga emotivnije doživljavam.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?

Katarina: Može i to u punoj meri, preko društvenih mreža. Često i bolje nego preko plakata i klasične reklamne kampanje.

Ana: Može, jer preko društvenih mreža se odvija skoro sva komunikacija, pa tako i reklamna kampanja.

Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?

Katarina: Ne, ali je danas neminovna, jer se putem društvenih mreža širi sama od sebe. Mnoge akcije, ne samo muzika i koncerti su se preko društvenih mreža jedino i oglašavale i donele sjane rezultate.

Ana: Možda i ne, jer sama po sebi ne znači ništa, ali to je danas najlakši put do slušaoca i nekog ko će možda doći na moj koncert.

VII – Beograd vs. Beč

Kako izgleda život mladih muzčara u Beču, gradu klasične muzike, valcera i Mocarta?

Katarina: Beč je grad klasične muzike, pun mladih muzičara željnih znanja, rada i dokazivanja. Meni je to kao san koji živim, ali ne dozvoljavam sebi da me uspava i da ga previše sanjam, jer sam svesna da moram još mnogo da radim, vežbam i učim da bih napredovala.

Ana: Moj muzički život u Beču je još u početnoj fazi, tu živim, radim i školujem se. Puno mi znači što se muzika oseća na svakom koraku i što sam uvek okružena kolegama muzičarima u čijem društvu se i krećem i to mi jako puno imponuje i odgovara.

Da li se u Beču muzika više oseća?

Katarina: U Beču se pre svega na svakom koraku primećuje da je muzika deo života tog grada i da je svi vole i osećaju, svako na sebi specifičan način. Uostalom Beč je multikulturna sredina, gde živi mnogo nacija sa različitim muzičkim ukusima, gde svako sluša nešto svoje, ali zajedničko je svima da ima mnogo više muzike i da grad živi za muziku.

Ana: Oseća se mnogo više klasična muzika, ali i sve druge vrste muzike, a pre svega prava i kvalitetna muzika. Takođe, sa ozirom da sam od skoro postala član hora Bečke opre Teatar am der Wien imam prilike da se upoznajem sa kolegama muzičarima iz celog sveta i da isto tako upoznajem i muziku sa raznih kontiunenata. To je ipak nešto što se retko gde i kada ima prilika.

Kakve su mogućnosti za naše umetnike i imaju li prosperitet?

Katarina: Mogućnosti su ogromne samo treba doći do njih, a jedini put ka tome je kao i uvek rad, trud i vežba, kao jedini pravac koji vodi ka prosperitetu i uspehu.

Ana: Naših muzičara ima dosta u Beču. Neki samo sviraju po klubovima, ali mnogi su takođe ovde došli da se školuju i potraže svoju šansu. Konkurencija je velika i jaka, pa je ponekad potrebno i nešto sreće da bi uspeo ovde, ali ipak rad i trud su i dalje najbitniji za uspeh u ovoj sredini koja to i prepoznaje.

Da li muzičko obrazovanje koje ste stekli u Beču ima prednost nad onim koje se stiče u Beogradu?

Katarina: Nažalost, to moram reći, razlika je ogromna, jer je u Beču na muzičkoj akademiji sve postavljeno u korist studenta, profesori su tu zbog studenata i njima na usluzi i u tom smislu je sve suprotno nego kod nas zbog čega sam jako srećna i to mi daje još veći motiv da radim i uspem.

Ana: Da, zato sam ovde. Pre nego što sam živela u Beču, često sam ovde dolazila na master class-ove kod svetski poznatih profesora, jer sam želela i tada da unapredim svoje znanje i da samim tim napredujem.

Da li vas dve zajedno želite da stvarate svoju muziku ili da već postojeću interpretirate na neki novi originalan način?

Katarina: Još je rano o tome govoriti, ali sa obzirom da živimo zajedno i samim tim smo upućene jedna na drugu, tako i radimo. Često vežbamo zajedno i nadamo se da ćemo kroz taj rad i doći u budućnosti do nekog svog sopstvenog izraza koji će biti nadam se jedinstven i originalan.

Ana: Već smo nešto radili na tom planu i imamo neke ideje šta bi smo mogli da sviramo. Takođe, želimo da se bavimo svojom autorskom muzikom i kompozitorskim radom, tako da sebe najpre vidimo na taj način i u budućnosti. Uz malo sreće i upornosti, nadamo se da ćemo i uspeti u tome.

HVALA Predragu Jovanoviću (Računajte na računare)

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.