Stare somborske kafane

ISTORIJA, ISTORIJA GRADOVA  



SJAJNE VESTI PIŠE MILAN STEPANOVIĆ

Još Evlija Čelebi u svom putopisu beleži da u Somboru 1665. g. postoje dva hana za putnike i namernike. Komorska uprava dozvoljava 1699. g. Martinu Lipkoviću da na razvalinama turskog kupatila u Somboru podigne pivnicu, a 1734. g. ovdašnji graničarski kapetan Jovan Branković poseduje „bircuz“. Godine 1746, kada je u Somboru bilo svega oko 750 kuća i oko 4.500 stanovnika, u gradskim krčmama prodato je 538 akova vina (oko 30.400 litara) i 79 akova rakije (blizu 4.500 litara). Elibertaciona povelja 1749. g. gradu daje isključivo pravo na otvaranje gostionica (krčmi, čardi, bircuza, mehana, pivnica i kafana).
Od 1785. godine, pa do početka XX veka, zapisane su imenom gostionice: „Čot“, „Elefant“, „Kod lepe Rackinje“, „Zlatna kruna“, „Pakao“, „Zlatni jelen“, „Kod lava“, „Kod ratara“ (omiljena srpska kafana), „Dva vranca“ i „Belo jagnje“ (omiljene bunjevačke kafane), „Zlatni orao“, „Kod loze“, „Tri sekire“, „Pivara“, „Kod guslara“, „Kod golubice“, „Kod Crnogorca“, „Konjušara“, „Bela lađa“, „Lovački rog“ (hotelska kafana), „Kod Brace“, „Lončić“, „Madaras“, „Kod Dike“, „Paun“, „Kod tigra“, „Korzo“, „Hencman“, „Vujković“, „Semeš“, „Tri šešira“, „Luc“, „Burence“, „Lojd“, „Orijent“, „Solun“, „Bačka“ i mnoge druge.
Do 1850. g. postojale su i zasebne vojničke krčme. Na prilaznim putevima grad je imao svoje čarde, koje je davao u zakup. U Somboru su 1851. g. 34 birtaša, koji se žale na visinu razrezanog poreza. Promet u somborskim gostionicama bio je znatan – 1856. g. prodato je 8.355 akova vina ili preko 470.000 litara, odnosno preko 20 litara po glavi stanovnika, što je gradu donelo prihod od 16.710 forinti. Godine 1884. u Somboru je 137 vlasnika „krčmarskih radnji“. Skoro svaka ulica imala je po jednu ili dve, manje ili veće krčme. Prema podacima iz 1910. g. u gradu i na salašima nalazila se 101 krčma, u kojima je, osim vlasnika, bilo zaposleno još 126 žitelja Sombora.
Neke od somborskih gostionica bile su poznate i po tome što su otvoreno ili prikriveno omogućavale prodavanje ljubavi, a nije bilo, valjda, ni jedne, da u njoj nije svirala kakva tamburaška „banda“ ili gajdaš, pa bi do duboko u noć bile održavane raznorazne, kako je to pesnički iskovao Laza Kostić, „netrenke terevenke“, nakon kojih su, često, hirovite gazde debelih „šlajpika“, kao potvrdu svog gospodstva, u zoru odlazile sa tri fijakera, od kojih bi u jednom vozili svoj štap, u drugom šešir, a treći bi vozio njih…

Veliki pozdrav iz Sombora

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.