Cvele „Supermen“ Cvetković i Aleksandar „Aky Ludi naučnik“ Andrić – SUPERMENSI – INTERVJU

INTERVJU, MUZIKA  



SJAJNE VESTI – INTERVJU – SUPERMENSI

Grupa je nastala u decembru 2013, sa težnjom da se unese svežina u već ustaljene motorističke muzičke šeme i razbije monotonija standardnih i pomalo isviranih pesama, koje se mogu čuti na raznim moto skupovima i zimskim moto žurkama, kao i na trenutnoj klubskoj rok sceni. Muzički pravac koji je vodilja cele ideje grupe je Heavy rock sa primesama Punk-a. Glavni idoli i primeri grupe su Billy Idol, Goblini, Partibrejkersi, Whitesnake… Repertoar je poprilično šarolik, ali drži svoj kurs u kvalitetu čvrstog zvuka i brzih ritmova.
Prvo premijerno pojavljivanje u javnosti je bilo 4. aprila 2014. godine u Beogradu na Adi Ciganliji u klubu „Petica“, na zimskoj moto žurci u organizaciji moto kluba MK „CRUISERS“ iz Beograda. Usled zapaženog nastupa, grupa nastupa na više različitih lokacija i klubova u više mesta širom Srbije (Šabac, Beograd, Ruma, Sremska Mitrovica, Kosovska Mitrovica), BiH (Bijeljina, Ugljevik, Brčko) i Crne Gore (Herceg Novi). Usled velikog broja što privatnih, što profesionalnih obaveza članova, grupa je preživela i izvesne kadrovske promene i ustalila se u sadašnjem stalnom sastavu: Aleksandar „Aky Ludi naučnik“ Andrić – Bas gitara i vokal, Mario „Bros“ Grdić – Bubnjevi i udaraljke, Jovan „Profa“ Jakovljević – Solo gitara i vokali, Cvele „Supermen“ Cvetković – Vokali i perkusije. U proleće 2016. Supermensi planiraju ulazak u studio u kome bi trebalo da bude snimljen i album „prvenac“, koji bi trebao da ima 10-ak autorskih pesama i po neku obradu već poznatih izvođača. Nažalost, grupa trenutno nema potpisan ugovor sa izdavačem, tako da je cela stvar još uvek u pregovorima. U planu je još više nastupa na moto skupovima kao i po moto klubovima širom ovih naših prostora …

I – Umetnost vs. šund

– Da li je pojavom kompjutera došlo do ekspanzije loših muzičara koji su koristili programe i semplove za snimanje svoje ionako minimalističke i prizemne muzike?
Da. Nažalost, pojavom piratskih muzičkih softvera (tj. programa za pravljenje i modifikaciju muzike) koji su bili veoma lako dostupni svima i po jako niskim cenama, stvorio se niz kvazi muzičara i loših autora još lošijih muzičkih dela.

– Da li je kompjuter ubio umetnički izraz u muzici i pojavom nabeđenih muzičara doneo šund na muzičko tržište?
– Nije ga totalno ubio, ali ga je u ogromnoj meri oskrnavio u želji i trci za brzim profitom i omasovio ponudu šunda do vrhunske granice. Neki su taj proces doveli skoro do ivice savršenstva u nekvalitetnoj ponudi nosača zvuka.

II – Analogno vs. digitalno

– Da li kao muzičar možeš da čuješ razliku između analognog i digitalnog zvuka i da li misliš da tvoji slušaoci mogu isto da primete, posebno mlađi koji nisu imali prilike da slušaju ploče i trake?
– Da, mogu kao muzičar da primetim razliku između analagnog i digitalnog izvora zvuka, pogotovu na muzičkim izdanjima i remasterizovanim albumima raznih autora. Mislim da veći deo publike može da primeti razliku u kvalitetu, što i nije presudan faktor u uživanju u istim.

– Koje su po tebi prednosti digitalnog zvuka u odnosu na analogni, ukoliko ih i ima, i da li misliš da je digitalan zapis muzike doneo boljitak u toj umetnosti?
– Najprimetnije razlike su u finoći i čistoći visokih i srednjih visokih tonova, smanjenom nivou šuma i punoći bas tonova. Ne mislim da je doneo neke revolucioanrne promene, ali generalno je od trenutka standardizacije digitalnog zvuka, muzika zvuči drugačije.

Pogledajte nastup na Moto Skupu „Šabac – 2015“:

III – Snimanje na traku vs. snimanje na kompjuter

– Da li misliš da se pojavom programa za snimanje muzike smanjila potražnja „dobrih“ muzičara, s obzirom da je tako lako odsvirati i ponoviti ono što se pogreši, i da li misliš da sada svako može da bude studijski muzičar, bez obzira da li je kvalitetan instrumentalista (počevši od bubnjara svi instrumentalisti polako postaju višak) ili još gore vokal (danas svako može da peva)?
Nažalost jeste. Ekspanzija „ekspres“ muzičara je umnonome umanjila potražnju za dobrim i kvalitetnim studijskim muzičarima koji su svoju egzinstenciju morali da potraže u nekim drugim poslovima, u velikom slučaju čak i fizičkim radom na nekim slabo plaćenim radnim mestima i profesijama.

– Koliko je moguće napraviti dobar snimak muzike kod kuće na računaru, ukoliko se setimo kakvi su se sve instrumenti, sprave, prostorije pa i sami muzičari nekada koristili za isto?
Mislim da je za kvalitetan materijal ipak potreban studijski rad. Naravno da može da se u kućnim uslovima može uraditi dobar nosač zvuka, za neki recimo demo snimak, jer da bi se dobilo ono što se podrazumeva pod „kvalitetan tonski zapis“ ipak trebaju zahtevne i poprilično skupe hardverske komponente.

IV – Sviranje vs. programiranje

– Da li je elektronska muzika stvarno muzika, da li ona kao takva zapostavlja osnovnu karakteristiku te umetnosti koju upravo donosi svaki instrumentalista po svom osećaju, daru, sluhu pa na kraju i decenijama vežbe, učenja i živog izvođenja?
– Mislim da je svaki vid autorskog tonskog izraza – muzika, mada, ukusi su jako različiti. Lično nisam pobornik DJ populacije i nemam neko visoko mišljenje o njima ali ne može se prenebregnuti činjenice da su to postali jako popularni vidovi muzičkog izražaja. Ne vidim tu ništa kreativno.

– Koliko kompjuter može da zameni čoveka u muzici, da li uopšte „običan“ slušalac može da primeti koji je instrument na snimku uživo odsvira, a koji „otkucan“ na tastaturi računara?
Naravno da može ali je rezutat jako sintetički. Mnogi ljudi ne mogu da primete razliku u živo odsviranom instrumentu ili korišćenom sempl-u, tj. računarski sintetizovanom zamenom za isti. Da mogu da primete takve razlike, mislim da bi gro ovih novih produkcija ostalo „bez hleba“.

V – Nosač zvuka vs. youtube

– Koliko je internet obezvredio cenu muzike i da li misliš da će autorska prava ikada biti ono što su nekad bila?
– Sam proces omasovljanja i komercijalizacije svega pa i muzike je doveo do lakog pristupa, a samim tim i besplatne konzumacije muzike kao umetnosti. Nikad više muzička autorska prava neće biti ista. Sad svaki DJ, uz malu novčanu nadoknadu, može da secira svaki autorski hit.

– Da li je „youtube“ publika isto kao i hiljade ljudi na koncertu, da li oni nose istu težinu sa svojom kritikom posle odslušanih nekoliko minuta tvog rada u odnosu na ljude koji te slušaju par sati na koncertu i osećaju tvoju energiju?
Ne postoji zamena za živu svirku, tako da ni YouTube ne može protiv toga. Da, uveliko ga je degradirao, ali mislim da ne može da ga ubije kao takav. Mislim da YouTube populacija (čast svakome) nije naša ciljna grupa, tako da se nešto i ne tangiramo. Nema zamene za energiju uživo, tako da, dokle je instrumenata i muzike kao njihovog izražaja, dotle će biti i koncerata i energije.

VI – Plakati i mediji vs. društvene mreže

– Da li danas uspešna reklamna kampanja može da se uradi bez plakata i štampanih medija?
Može, ali naravno da je bolje medijski propratiti kampanju svim mogućim medijima, kako štampanim tako i sredstvima javnog informisanja (TV, radio, internet…).

– Da li reklama na društvenim mrežama garantuje tačan odziv one slušalačke publike koja je klikom na Going rekla da će prisustvivati koncertu?
I ne baš. Mislim da je to više deo folklora nego instinske zainteresovanosti za muzički rad autora. Sve to deluje kao deljenje letaka i flajera, da se ljudima da na uvid da je u nekom klubu u njihovoj blizini na delu muzička akcija, što velika većina sa svojim „lajk“-ovanjem stavlja do znanja da su videli objavu.

VII – Borba za RnR

– Da li je bend trenutno aktivan i šta nam novo sprema?
– Naša grupa je jako aktivna, a tako nameravamo i da ostane. Za koju sedmicu očekujemo da uđemo u studio i da napravimo nekoliko autorskih pesama i da nađemo izdavača. Rokenrol neće umreti!

HVALA Predragu Jovanoviću (Računajte na računare)

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.