Od Adama do naših dana – subota kao dan sećanja na naše pretke

RELIGIJA, PORODICA  
Od Adama do naših dana – subota kao dan sećanja na naše pretke



SJAJNE VESTI O SUBOTI

U starim vremenima za svet mrtvih je uvek bilo „zaduženo“ neko božanstvo. Nama je možda najpoznatije starogrčko božanstvo podzemnog sveta, Had (otuda naš izraz za podzemlje, Ad). Zaduženje božanstva podzemnog sveta u politeističkim, paganskim religijama bilo je da ne dozvoli da se duše mrtvih vraćaju iz sveta mrtvih u svet živih.

U monoteističkim religijama, onima koje imaju samo jedno božanstvo (Boga kao univerzalnu kategoriju, bez obzira na religijsku nominaciju) svet mrtvih, odnosno zagrobni život imaju dublju, eshatološko-sotiriološku dimenziju.

Kako sve tri priznate monoteističke religije, Judaizam, Hrišćanstvo i Islam su takođe i mesijanske religije to zagrobni život dobija drugačiju konotaciju.

Pravoslavno Hrišćanstvo nas uči da je telo privremeni domaćin duše, onome što treba spasavati. Duša se spasava poštovanjem, pre svega, Dekaloga (Deset Božjih Zapovesti) te pravilima ustanovljenima u samom tekstu Svetoga Pisma Novoga Zaveta i Svetootačkom, predanjskom tradicijom.

ZAŠTO BAŠ SUBOTA?

Pravoslavna Hrišćanska Crkva je ustanovila subotu kao dan kada se molitveno pominju naši dragi koji su se u međuvremenu upokojili. Zašto baš subota? Predanjska tradicija nas uči da je Isus Hristos svoj zemaljski život završio u petak, subotnji dan je proveo u Adu gde je islobodio pravednike i u nedelju je Vaskrsao. O tome svedoči i Vaskršnji tropar rečima „… i onima u grobovima život darova“ jer „… smrću smrt pobedi…“.

Svojom Krstnom Žrtvom i Vaskrsenjem Isus je dao novu dimenziju smislu života, spasiteljsku (sotiriološku) dimenziju u kojoj svaki čovek na ovom svetu ima besmrtnu dušu koja je predmet spasavanja i može biti spasena.

PRETCI

Pravoslavno Hrišćanstvo nas još uči da smo mi, naslednici svojih predaka, njima jedina nada u spas duša. Kako su naši preci mrtvi, to se oni više ne mogu moliti za sebe tako da ta misija ostaje nama. To je i naša dužnost, obaveza prema onima kojih da nije bilo, ne bi bilo ni nas.

Mi naravno ne možemo znati imena baš svih naših predaka ali pominjanjem najstarijeg pretka čije ime znamo mi u molitveno sećanje prizivamo i imena svih njegovih predaka koje je spominjao i sve tako unazad do, praktično, prvog čoveka, Adama. Pored naših predaka molitveno spominjemo i druge nama bliske ljude. Prizivajući sva imena koja su oni spominjali i tako širimo krug sotiriološke misije čoveka. Molimo za spasenje ogromnog broja ljudi, znanih nam i neznanih.

Na taj način mi učestvujemo u sveopštem spasenju koje nam Bog daruje ukoliko smo u veri iskreni, istrajni i u molitvi usrdni. Dan traje dvadest i četiri sata, a naša molitva svega nekoliko minuta. Vremenski i prostorno njen značaj je nemerljiv. Moliti za naše pokojne možemo svakog dana. Ali, molitva za pokojne izrečena subotom ima poseban značaj, savrazloga napred obrazloženih. Kada molimo za duše, uvek napomenimo da se „… molimo i za one koje smo zaboravnošću smetnuli sa uma…“ i „… one za koje nema ko da se pomoli…“.

A forma molitve, tehnički nije ni bitna, može glasiti i ovako:

„Upokoj, Gospode, duše usnulih slugu i sluškinja Tvojih… (imena) i daruj im večni spokoj i spas.“

Ne zaboravimo, tih nekoliko minuta znači čitav vek za naše drage koji su usnuli u Gospodu. I naučite i svoje potomke ovome jer smo mi ti kojima će već sutra trebati molitve drugih.

DANAS JE SUBOTA



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.