Kozarstvo se širi ali mleka nedovoljno za sir

STOČARSTVO  
Kozarstvo se širi ali mleka nedovoljno za sir



SJAJNE VESTI & AGROKLUB O KOZARSTVU U SRBIJI

Pre Drugog svetskog rata na području Kraljevine Jugoslavije bilo je oko tri miliona koza. Uredba iz 1948. godine o zabrani držanja koza, kao štetnih životinja po šumska područja, drastično je promenila sliku. Kozarstvo je praktično zamrlo, ali poslednjih godina srećom ponovo je počela ekspanzija, pogotovo kada su stručna ispitivanja pokazala da kozje mleko spada među najzdavije namirnice.

Gojko Vučićević radni vek je proveo u ugostiteljstvu, od kojih poslednje dve decenije u Rusiji. Vratio se u Srbiju i zarađeni novac odlučio da investira u farmu koza u rodnom selu. Kaže, da ni jednog trenutka nije zažalio što se vratio u Kruščicu, selo udaljeno od Arilja oko 25 kilometara.

Selo Kruščica raj za koze

Sa terase brvnare, koju ovih dana gradi pokazao nam je prednost tog planinskog sela, koje se nalazi na hiljadu metara nadmorske visine. Okruženo je s jedne strane Tarom, druge Zlatiborom, a štalu sa kozama zapljuskuju vetrovi sa Golije jedne od vazdušnih banja Zapadne Srbije.

„S obzirom da sam u Rusiji upravljao radom kuhinje, pouzdano sam znao koliko su traženi kozji proizvodi. Na tom tržištu ih je veoma malo. Potražnja mi je dala ideju da se bavim kozarstvom. Trenutno imam oko 400 koza, od toga je dve stotine muznih, a opet nemam dovoljno mleka za proizvodnu sira.“ – kaže Gojko.

Štala je moderno zdanje u duhu tradicije. Nakon jutarnje muže, mleko se predaje na preradu u mlekari, koja je par stotina metara udaljena od štala. Mlekara je kapaciteta 1.500 litara, ali kako kaže Gojko nedostaje sirovina da se radi punom parom. Zbog toga on vidi šansu u udruživanju sa drugim proizvođačima. Grad Užice, Fondacija Divac i Poljoprivredna škola iz Požege rade na razvoju te ideje pa samim tim i grane stočarstva u dvadesetak domaćinstava, naravno uz Gojkovu stručnu podršku.

Nedostatak sirovine za proizvodnju sira

Za proizvodnju kvalitetnih sireva mora se poštovati reč tehnologa kaže Gojko.
„Posebno sam zahvalan Jovu Bugarčiću, tehnologu koji je kao i ja ljubitelj sireva. Proizvodimo trapist, ali i kozje sireve sa malinom, borovnicom, majčinom dušicom, sremušom, susamom, paprikom kao i dimljene.“

Gojko je spreman da recepte za proizvodnju sira podeli sa onima koji se odluče da se bave kozarstvom. U ovom trenutku, kako tvrdi Gojko, u celoj Srbiji, od Beograda do Sjenice ne može da se kupe 100 litara mleka. Bolje je imati 30 koza, nego raditi bilo gde u inostranstvu. Subvencija države od 7.000 dinara po grlu samo je jedan od motiva. Međutim, ko se odluči za farmu koza mora da novac potroši planski.

„Od koza, novac koji se zaradi treba ulagati u koze, od mleka i sireva, ne pripada zarada samo proizvođači, nešto pripada i kozama, ne samo kvalitetna ishrana.“ To se svakako odnosi i na higijenske uslove i zdravstvenu zaštitu. Zato i ne iznenađuje što na Gojkovoj farmi „Perkan“, veterinari čestim pregledima ultrazvučnim aparatom prate stanje bremenitih koza.

Potražnja za sirevima velika

Proizvode, Gojko za sada plasira na domaće tržište i magacini su praktično uvek prazni, jer je potražnja velika. Rusi koji su iskusili njegove kulinarske veštine traže minimalnu količinu od deset tona, ali to je za sada nemoguća misija. Gojko kaže da će problem oko papirologije završiti lakše nego problem da obezbedi dovoljno mleka za proizvodnju da bi zadovoljio zahteve kupaca iz Rusije.

Povratak u rodno selo i podizanje farme otvorilo je i četiri radna mesta, a među zaposlenim komšijama iz Krušcice je i jedna medicinska sestra. Kozarstvo je način za oživljavanje sela, tvrdi Gojko, a svaki kraj pa tako i ovaj daje specifičnost aromi i kvalitetu koji lako može da pronađe put do tržišta na kom su potrošači sve željniji zdravih proizvoda, kakvo je i kozje mleko.

Autor: Predrag Stojković

U saradnji sa AGROKLUBOM ovaj članak je prenesen u celosti bez izmene.

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.