„Moje snage su slabe“

RELIGIJA  
„Moje snage su slabe“



SJAJNE VESTI PODSEĆAJU

Dvadeseti vek Bog je posebno blagoslovio za Pravoslavni Rod u Srbiji. Pored šest velikih ratnih tragedija koje su nas zadesile kao Narod, dve svetske i četiri lokalne u kojima smo se borili za Slobodu kao, pre svega Božji dar, učvrstio nas je na Svom Putu darovavši nam tri velika čoveka.

Dvojicu njih, arhimandrita Justina Popovića i Episkopa Nikolaja Velimirovića čitava Pravoslavna Vaseljena, a na koncu i naša pomesna Crkva je priznala za Svetitelje, velike sluge Nebeskog Cara.

Ovog, 2016. Leta dobrote Gospodnje navršava se sedam godina kako je u nedelju, 15. novembra 2009. godine u Gospodu usnuo treći veliki čovek dvadesetog veka, Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh Srpski – Pavle. Napustio je zemaljsku Srbiju da bi se priključio onoj nebeskoj, večnoj, Srbiji Svetoga Save i Svetoga cara Lazara.

„Stupajući u tron kao četrdeset četvrti Patrijarh srpske Crkve“, rekao je u Sabornom hramu Svetog Arhangela Mihaila i svetih bestelesnih nebeskih sila na dan svog ustoličenja, „mi nemamo svoj program patrijaraškog delovanja. Naš program je Jevanđelje.“

Jevanđelje nije bilo samo program delovanja novoizabranog Patrijarha srpskog, ono je bilo njegovo životno uputstvo, pravilo po kojem je rukovodio svoje misli, dela i svaki trenutak svog života. U tron Svetog Save je stupio u posebno teškom trenutku za narod, u osvit novih ratova ali i nacionalno-religijskog osvešćenja nakon višedecenijske ateističke komunističke vlasti.

PRVI SRPSKI PATRIJARH KOJI JE IZABRAN APOSTOLSKIM ŽREBOM

Pavle je prvi srpski Patrijarh koji je izabran apostolskim žrebom. Bio je pravi čovek na čelu Crkve u pravo vreme jer je Narod trebalo ponovo naučiti. Patrijarh Pavle to svoje breme nije gledao kao čast ili privilegiju već kao Bogom darovanu mu obavezu. Kao Krst koji je morao poneti u svanuće tih novih vremena.

„Moje snage su slabe, to vi svi vrlo dobro znate“, rekao je svojoj sabraći u službi ali i prisutnom vernom narodu u istoj besedi, „i ja se u njih ne uzdam. Uzdam se u vašu pomoć“, zavapio je poput Svetog Jovana Krstitelja u judesjkoj pustinji kada je pozivao na pokajanje. Bio je to „glas vapijućeg u pustinji“ koji je pozivao svekoliku Crkvu da se okrene Bogu i Hristu Njegovome i da učestvuju u službama Crkve ustanovljene Duhom Svetim.

NIJE BIRAO SA KIM ĆE SE SASTATI

Poslušan Bogu i pokoran Rodu i Narodu, Patrijarh Pavle je taj svoj Krst poneo i nosio bezmalo dvadeset godina. Svoju skoro dečiju naivnost prema ovozemaljskim dešavanjima nadomešćivao je velikom Bogom mu darovanom mudrošću. Nije bilo političkog vođe koji se nije sastao sa njim makar jedanput. Svaki iz svojih razloga, a Patrijarh je tražio dobro za nas, srpski Narod.

On nije birao sa kim će se sastati. Susreti sa lokalnim i svetskim moćnicima su mu bili deo dužnosti. Pogotovo u tim smutnim i teškim vremenima koju je on hrabro i odgovorno obavljao. U svakom od tih susreta on je maltene na kolenima molio te moćnike ali i Gospoda Boga, da ih On urazumi i vrati na pravi Put, Put Jevanđelja. Pristajao je da bude i iskorišćen u svrhe dnevne politike samo da bi izmolio neki boljitak za Narod kome i sam pripada.

SKROMNOST

Skromnost, skrušenost i tihovanje su bile glavne odlike Patrijarha Pavla. Iako telom slabašan, njegova reč se uvek daleko čula i dugo je odjekivala hodnicima sećanja onih koji su „imali uši da čuju, a ne samo da ih češu po njima“, kako je često znao da kaže u šali. Zbog svog takvog života, rada i razmišljanja brzo je postao najpoštovaniji od svih Patrijaraha pomesnih Crkava i bio uvek rado viđen gost svake.

Jedini je poglavar jedne Pravoslavne Crkve kojega je blaženoupokojeni Patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksij Drugi dočekivao na aerodormu. To je bilo mimo strogog protokola koji ide uz ruskog Patrijarha.

NIJE VOLEO UDOBNOST ŽIVOTA

Udobnost nije voleo. Odabrao je u zgradi srpske Patrijaršije najmanju sobu da mu bude kelija. U njoj je provodio vreme kada nema službe ili druge obaveze. Sam je šio i popravljao svoje mantije i svoje cipele. Sam je sašio episkopsku, a koja je postala i patrijaraškom liturgijsku odeždu od koje se nije odvajao. Načinio je onakvom kakvom i treba da bude odora jednog sluge – skromnom i jednostavnom.

IME NIJE SLUČAJNO

Nije slučajno poneo ime Svetog Apostola Pavla– Apostola naroda kojega su krasile osobine kakve su krasile i našeg Patrijarha. Bio je pravi monah u svetu. Koristio je javni gradski prevoz i išao peške kada god i gde god je mogao.
Blag kakav je bio, prema samome sebi je bio izuzetno strog kao i u nastojanju da se strogo ispoštuje poredak Liturgije.

„Kada bi i na nebu bio nesklad kakav je u Crkvi, kakvo bi to Carstvo Nebesko bilo?“, zapitao se u jednom intervjuu.
„Liturgija je slika Carstva Nebeskog na zemlji a tamo postoji stroga jerarhija“, zaključio je.

SVAKA REČ – POUKA I PORUKA

Znao je on i da se našali, ali je svaka njegova šala imala svoju pouku. Svoje besede je često započinjao rečima „Draga braćo i sestre“ ili „Draga deco duhovna“. Ovime nas je neprestano podsećao da je Crkva naša Majka, a Bog naš Otac. Da smo svi mi međusobno braća i sestre.

Besede su mu bile kratke i jasne, jezgrovite, razumljive svima. U svakoj besedi se nalazila Reč Gospodnja koja je ispunjavala srca i duše onih koji su ga slušali.
Besede je završavao rečima „Bog vas sve blagoslovio i svako vam dobro darovao“, učeći nas da je svaki Božji dar dobar. U levoj ruci arhijerejski žezal, a u desnoj blagosiljajući krst. Krst bi često tokom besede skoro neprimetno celivao. Verovatno je iz snage krsta crpeo i snagu sopstvenih reči.

TIHO JE OTIŠAO NEDELJNOG JUTRA 15. NOVEMBRA 2009. GODINE

Kako je nenametljivo živeo među nama tako je nenametljivo i otišao od nas. Tog nedeljnog jutra 15. novembra 2009. godine. Čitav novembar je bio jako hladan i maglovit, kišovit i snegovit osim te nedelje. Osim tog ponedeljka, utorka, srede i četvrtka 19. novembra kada je i sahranjen u porti manastira Rakovica.
Ti dani su bili prolećni, pa čak i noći nisu bile hladne. To je omogućilo nesagledivoj reci Srba da, možda po prvi put u miru i redu, u poretku na koji nas je pozivao Patrijarh Pavle za života da ga poštujemo mnogi od njih prvi i poslednji put uzmu blagosolv od svog Patrijarha prolazeći kraj njegovog odra. Tom promenom vremena nam je i sam Gospod Bog posvedočio svetinju koja mu uzlazi na Nebo i čeka da ga njegovi naslednici na zemlji prepoznaju kao Svetitelja i zvanično pribroje Saboru Svetih božjih ugodnika.

Neka nas Gospod sve blagoslovi i svako nam dobro daruje zastupničkim molitvama Svetog Pavla, Patrijarha srpskog.

AMIN!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.