Kako se nekada žnjelo žito kraj Sombora

ISTORIJA  
Kako se nekada žnjelo žito kraj Sombora



SJAJNE VESTI O DAVNIM ŽETVAMA U SOMBORU

Počela je žetva, nekada najvažniji događaj u životima naših paorskih predaka. Danas to kombajni obavljaju brzo i silovito, a nekada se žito žnjelo ručno, ispočetka srpom, a tek kasnije kosom, koja se isprva upotrebljavala samo za košenje trave, a ređe za žita jer bi prilikom kosidbe mrsila klasove. Radilo se obično u parovima (risar i risaruša). Risar ili žetelac bi išao napred i srpom ili kosom žnjeo bi žito, hvatajući onoliko klasova (stabljika) koliko je šakom mogao da obuhvati (risar je za pojasom imao zadenut vodir od kravljeg roga, nasut vodom, u koji je stavljao gladilicu za oštrenje srpa ili kose). Srpom bi odrezivao obuhvaćeno klasje na desetak centimetara iznad zemlje, odnosno korena, a ta količina odsečenog žita naziva se rukovet (gde je bila čista letina, tu se žnjelo sve do zemlje, a gde je među žitom bilo trave i korova, tamo se žnjelo nešto više). Risaruša bi za njim rukovedala, odnosno kukom sakupljala pokošeno klasje, koje bi (ili neko od starijih iza nje) vezivala u snoplje pomoću slamene užadi (tzv. užadi „od vlaća“ koja su bila pletena od zrelih strukova, u zoru, dok su žita još natopljena rosom i koja su u vreme rukovedanja bila privezana na leđima risaruše, o „stražnjoj“ kecelji pripasanoj iznad kukova). Mlađarija je snoplje vukla i denula ga u krstine koje su pravljene kako bi snopovi što manje bili izloženi kiši. Osam snopova je slagano unakrst (četiri puta po dva snopa) tako da žitne vlati budu u sredini krstine, a odozgo je stavljan deveti snop, „gornjak“ (u Bunjevaca „popo“), uvek okrenut prema jugu, jer vetrovi najviše duvaju sa istoka ili zapada, pa bi ga, da je okrenut na jednu od te dve strane, lako podigli. Tih devet snopova činilo je „deveticu“, a dve ovakve devetice, sadenute jedna pored druge, činile su krstinu. Ponekad, ukoliko je zemlja bila vlažna od kiše, stavljan je i deseti, najdonji snop, koji su salašari zvali „kurjak“. Požnjeveno žito složeno u krstine ostajalo je na poljima još nekoliko dana da se dobro prosuši, nakon čega je taljigama prenošeno na guvno. Dobri žeteoci su, posebno u dobrostojećih salašara sa velikim posedima, bili na ceni, a dobijali su oko 200 kg žita u zrnu za obavljen posao.

Iz knjige Milana Stepanovića „Stari somborski salaši“

Veliki pozdrav iz Sombora

SJAJNO!



Jedan odgovor na temu "Kako se nekada žnjelo žito kraj Sombora"

  1. Pingback: Žetva i vršidba na somborskim bunjevačkim salašima - Sjajne Vesti

Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.