Žetva i vršidba na somborskim bunjevačkim salašima

ISTORIJA  



SJAJNE VESTI O ŽETVI I VRŠIDBI NA SOMBORSKIM BUNJEVAČKIM SALAŠIMA

Tek što pripeče leto, oko Petrovdana, na somborskim bunjevačkim salašima, u Gradini i Nenadiću, počinjali su žetveni radovi, koji bi uposlili svu kućnu čeljad. Žetva je predstavljala mukotrpan posao, koji se obavljao po užarenom suncu, od njegovog izlaska do zalaska. U somborskih salašara postojala je izreka da jedan letnji sat više vredi nego zimski dan. Tokom XVIII i prve polovine XIX stoleća ovdašnji Bunjevci posedovali velike površine oranica. Kretale su se od nekoliko desetina do nekoliko stotina starih jutara (staro jutro je zahvatalo 2.000 kvadratnih hvati). Posao je bio velik i tražio je brzinu, veštinu i potpunu posvećenost.

KAKO SE ŽNJELO ŽITO

Žito se žnjelo ručno, ispočetka srpom, a tek kasnije kosom. Ona se isprva upotrebljavala samo za košenje trave, a ređe za žita jer bi prilikom kosidbe mrsila klasove. Radilo se obično u parovima (risar i risaruša). Risar ili žetelac bi išao napred i srpom ili kosom žnjeo bi žito, hvatajući onoliko klasova (stabljika) koliko je šakom mogao da obuhvati (risar je za pojasom imao zadenut vodir od kravljeg roga, nasut vodom, u koji je stavljao gladilicu za oštrenje srpa ili kose).

Srpom bi odrezivao obuhvaćeno klasje na desetak centimetara iznad zemlje, odnosno korena, a ta količina odsečenog žita naziva se rukovet. Risaruša bi za njim rukovedala, odnosno kukom sakupljala pokošeno klasje. To klasje bi (ili neko od starijih iza nje) vezivala u snoplje pomoću slamene užadi (tzv. užadi „od vlaća“ koja su bila pletena od zrelih strukova, u zoru, dok su žita još natopljena rosom i koja su u vreme rukovedanja bila privezana na leđima risaruše, o „stražnjoj“ kecelji pripasanoj iznad kukova).

SLAGANJE SNOPOVA

Mlađarija je snoplje vukla i denula ga u krstine koje su pravljene kako bi snopovi što manje bili izloženi kiši. Osam snopova je slagano unakrst (četiri puta po dva snopa) tako da žitne vlati budu u sredini krstine, a odozgo je stavljan deveti snop, „gornjak“ (u Bunjevaca „popo“), uvek okrenut prema jugu, jer vetrovi najviše duvaju sa istoka ili zapada, pa bi ga, da je okrenut na jednu od te dve strane, lako podigli. Tih devet snopova činilo je „deveticu“, a dve ovakve devetice, sadenute jedna pored druge, činile su krstinu. Ponekad, ukoliko je zemlja bila vlažna od kiše, stavljan je i deseti, najdonji snop, koji su salašari zvali „kurjak“.

Požnjeveno žito složeno u krstine ostajalo je na poljima još nekoliko dana da se dobro prosuši. Nakon toga krstine su taljigama prenošene na guvno. Dobri žeteoci su, posebno u dobrostojećih salašara sa velikim posedima, bili na ceni. Dobijali su oko 200 kg žita u zrnu za obavljen posao.

POSLE ŽETVE

Posle žetve, somborski Bunjevci su proslavljali dužionicu (dožionica, dužjanca), staru porodičnu, a kasnije opštu zemljoradničku svečanost, koju su njihovi preci preneli iz nekadašnje postojbine, kada su se pre više od tri veka doselili u severnu i severozapadnu Bačku (Jovan Erdeljanović beleži ovaj običaj u Sinjskoj krajini pod imenom „doženjancija“, u Lici „dožinjancija“, a u dalmatinskoj Zagori običaj se nazivao „dožencija“).

Kada se žetva završi, očisti i uredi njiva, risaruše su plele venac i krunu od klasja nove pšenice. Venac je stavljan oko šešira bandaša (predvodnika žetve, obično najrevnosnijeg i najsposobnijeg kosača), a kruna je nošena domaćinu na salaš. Kosci bi stavili kose na ramena, risaruše uzele kuke u ruke i dvoje po dvoje bi ulazili na salaš, gde su ih dočekivali domaćin i domaćica. Domaćica je blagoslovenom (osvećenom) vodom škropila pšenični venac, a ukućani su polivali vodom žeteoce, koje je domaćin nudio vinom. Kada bi bandaš predao domaćinu venac i krunu, ovaj bi sve žeteoce ponudio svečanim obedom.

PŠENIČNI VENAC

Pšenični venac je bio čuvan u sobi ili na gonku do sledeće žetve. Od ove porodične svečanosti u bačkih Bunjevaca je početkom XX veka nastala opšta proslava završetka žetve.

U Somboru su prve dužionice javno proslavljene tridesetih godina XX veka i imale su sličnu sadržinu kao i porodična proslava završetka žetvenih radova. Sa svih somborskih salaša u grad tada su dolazili kosci obučeni u narodne nošnje. Tom prilikom biran je najbolji kosac među salašarima (bandaš) sa svojom pomoćnicom (bandašicom). Oni su bili na čelu svečane povorke, u okićenom paradnom fijakeru u koji su bila upregnuta tri ili četiri konja. U pratnji tamburaša, nosili su venac ispleten od novog žita kroz grad, sve do crkve Svetog Trojstva. U crkvi je venac bio posvećen za vreme mise zahvalnice za dobar rod. Nakon mise održavan je svečan ručak, sa zabavom za mladež koja bi trajala do zore.

VRŠIDBA

Po završetku žetve počinjala je vršidba. Obavljana je na salaškom guvnu, pomoću volova ili nepotkovanih konja. Smatralo se da volovi bolje vrhu žito nego konji i da manje balegaju. Guvno je prethodno moralo da bude očišćeno, poliveno vodom i poravnato. Moralo je da bude bez pukotina u zemlji da u njih ne bi padalo ovršeno seme, a deo guvna na kome se vrhlo bilo je prečnika od deset do 15 metara. Volovi ili konji (od tri ili četiri, pa do 12 grla) ponegde su bili slobodni, mada češće užetom vezani za alku ili omču na stožeru (visokom kocu ili stubu).

Na vršalj, mesto gde se žito vrhlo, ili vršilo – kako se govorilo na somborskim salašima, nasađivano je po 30 krstina. Snoplje je postavljano uspravno, pa bi se zatim puštalo po desetak i više grla da se kreću i gaze žito. Usred vršalja salašar bi ih bičem gonio, a okolna čeljad bi pazila da ne izađu sa guvna.

Povremeno je marva puštana da se odmori. Za to vreme vilama je pretresana slama i slagano je preostalo snoplje za nastavak vršidbe. Tako se radilo tri puta, nakon čega je marva izvođena sa guvna, a salašari su započinjali odvajanje slame i pleve i zgrtanje zrna (nakon uklanjanja slame, na guvnu je ostajalo seme izmešano sa sitnom plevom, a zrnevlje bi od pleve bilo čišćeno tako što bi neko od salašara drvenom lopatom zahvatao seme i plevu i bacao ih uvis, pa bi strujanje vazduha odnosilo plevu po strani, a zrnevlje je, kao teže, padalo na gomilu). Vršidba je trajala dugo, ponekad i do sredine jeseni, a dok ne bi bila okončana prinosi žetve su ostajali pod vedrim nebom, pa bi u slučaju dugotrajnije vlage i češćih kiša deo žita i proklijao.

VRŠALICE

Prve vršalice („vatrene“, odnosno parne) pojavile su se na somborskim salašima sedamdesetih godina XIX veka (vlasnik prve vršalice bio je 1872. g. bogati zemljoposednik Karolj Estergomi, a nešto kasnije parnu vršalicu imao je i ovdašnji mlinar i zemljoposednik, Bunjevac Stipan Džinić). Nakon vršidbe, očišćeno zrnevlje žita u vrećama je nošeno u ambar ili na tavan.

Završetkom žetve i vršidbe, somborski bunjevački salašari obavili bi najvažniji i najteži deo godišnjih poljoprivrednih radova.

Veliki pozdrav iz Sombora

SJAJNO!



Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.