Zamagljeno zaveštanje Veljka Petrovića (deo prvi)

ISTORIJA  



SJAJNE VESTI O ZAVEŠTANJU VELJKA PETROVIĆA (DEO PRVI)

„Svud, svud se brišu naši tragovi!“. Ova bolna lozinka srpskog nacionalnog usuda, aktuelna je i kada je reč o tvorcu ovog stiha. Pesniku i pripovedaču Veljku Petroviću u njegovom rodnom Ravangradu. Ti tragovi, jasno je, nisu i ne mogu biti samo materijalni. Oni su, mnogo više, duhovni, i odnose se na veliko zavičajno zaveštanje ovog pisca.

Osim veoma retkih izuzetaka (zapravo, možda samo Milana Konjovića), nemaju znameniti Somborci sreće sa svojim gradom. Za života, Sombor ih ili ne prepoznaje, ili ih ignoriše. Posle smrti, čak i onda kada se, često nezasluženo, okiti njihovom slavom, ne čini suštinski ništa da bi se njihovi tragovi očuvali na primeren način. Suprotno uverenju, koje u široj javnosti vlada kada je reč o Somboru, kao gradu kulture i tradicije, nećemo pogrešiti ako primetimo da, čim skinemo ljušturu tih stereotipnih somborskih mitologema, ostaje gorak ukus jednog izrazitog nehaja, nebrige, bezidejnosti i nemotivisanosti za negovanje i očuvanje, a naravno i za osmišljenu kapitalizaciju bogate duhovne baštine.

A upravo je tradicija pisanog stvaralaštva ono što je izdvajalo ovaj grad vekovima unazad. Možemo da je pratimo još od 16. stoleća. 1558. g. Memi, sin Ferhada, prepisao je u Somboru, arapskim pismom, rukopis knjige „Rasprava o moralu“ nepoznatog autora. U 17. veku Sombor je bio snažan islamski duhovni centar. Tu su nastajali prepisi značajnih knjiga islamske civilizacije i kulture, a u 18. stoleću nastala su i prva književna dela nadahnuta Somborom. Napisana je perom ovdašnjeg franjevačkog propovednika fra Bone Mihaljevića. Devetnaesto stoleće učinilo je Sombor središtem srpske pisane reči, te su brojna književna i stručna dela ili prevodi napisana i objavljena u ovom gradu.

Da pomenemo samo neka znamenita ovdašnja spisateljska imena tog vremena, poput:
Avrama Mrazovića, Nikolaja Šimića, Avrama Maksimovića, Vasilija Kovačića, Pavla Platona Atanackovića, Jovana Popovića Berića, Dimitrija Isailovića, Vasilija Bulića, Konstantina Peičića, Isidora Nikolića Srbogradskog, Aleksandra Stojačkovića, Dimitrija Popovića, Nikole Vukićevića i brojnih drugih Somboraca. Bilo rođenjem, bilo boravištem, koji su značajno pomerali granice naše pisane reči u vreme kada je ona bila još u povoju.

Preseljenje Laze Kostića u Sombor i rođenje Veljka Petrovića

Kraj 19. stoleća obeležila su u Somboru dva važna događaja. Prvi je preseljenje u ovaj grad najznamenitijeg pesnika srpskog romantizma Laze Kostića. Drugi je rođenje budućeg velikog srpskog pripovedača i pesnika Veljka Petrovića. Laza Kostić će ovde napisati neka od svojih najvažnijih dela: „O Zmaju“ ili svoje velike poetske završnice, pesme „Santa Maria della Salute”.

Mladi Veljko Petrović odavde će započeti svoj pripovedački i poetski rad. Tadašnji „gromovnik“ naše književne kritike Jovan Skerlić, nazva ga „obnoviteljem srpske rodoljubive poezije“. Ono što je još važnije, somborske godine detinjstva i mladalaštva utemeljiće kod Veljka Petrovića motiv zavičajnog. To je bila jedna od osnovnih tematskih odrednica njegovog literarnog stvaralaštva.

Veljkov Ravangrad

Nije Veljkov Ravangrad imao, nije Bačka, pa ni Vojvodina imala dubljeg znalca ovog podneblja. Znalca njegovih ljudi i navika – tih plahovitosti i naglosti, melanholije i trpeljivosti, razložnosti i mahnitosti. Svih svojih mentalitetskih paradoksa, ali i te naše periferijalne tragičnosti i duhovne uzvišenosti, no što je to bio Veljko Petrović i njegova pripovedačka i pesnička reč.

Nije prezao Veljko da ukori svoj Ravangrad, da mu mladalački smelo naglasi mane. Da možda i prenaglasi njegovu rezignaciju i beznađe, njegovo licemerje, verovatno i kao odgovor na već ustaljeno ignorisanje čaršije za sve što je iznad njenog, vazda učmalog proseka, a što je na svom primeru osetio i mladi Petrović. Ali do njega, a ni posle njega, niko nije sa toliko strasti, predanosti i naklonosti opisivao ovaj grad. Njegove ulice, kuće i zdanja, drvorede, njegovo salaško okruženje, ovdašnje ljude srpskog, bunjevačkog, mađarskog i nemačkog govora. Takođe i njihove sudbine na prelomu vekova, u osvitak burnih promena koje će izmeniti lice Evrope.

Veljkovim pripovetkama susreću se …

U Veljkovim pripovetkama susreću se stari gradski Magistrat, stroga i lukava Županija, revnosna Plebanija, očeva i dedova Svetođurđevska crkva. Hladni Katolički ženski internat, palata „In foro“, mađarski kruta Gimnazija i rebelijanska srpska Preparandija. Potom, kako kaže, „olinjala“ Srpska čitaonica, pogurena rodna kuća i somborski trgovi. Takođe gospodske ulice i prašnjavi sokaci udaljeni jedva stotinu metara od uglađenog džentrijskog središta varoši. Sjajni hotelski saloni u kojima guču violine, i niski, uski i mračni bircuzi u kojima škripe gajde. Drvoredi keltisa, kao ispravno naziva somborske bođoše, beskrajne blatnjave mlake po ovdašnjem Prnjavoru, razvaljeno i neuređeno srpsko groblje. Pa sve do obližnje šikarske šume i salaša, rančevačkih slatina na kojima uvek duva gornjak, do gradinačkih pašnjaka i oranica.

Susreću se tu i somborski Kolarići, i Matarići, i Morokvašići, i Paštrovići, i toliki drugi, ponekad pseudonimima zamagljeni. A ipak prepoznatljivi i stvarni – sitni trgovci, činovnici, zemljodelci, knjižari, advokati, gradski polusvet, ugledni tragičari, paori…

NASTAVIĆE SE …

Veliki pozdrav iz Sombora



Jedan odgovor na temu "Zamagljeno zaveštanje Veljka Petrovića (deo prvi)"

  1. Pingback: Zamagljeno zaveštanje Veljka Petrovića (deo drugi) - Sjajne Vesti

Odgovor

Vaša email adresa nije potvrđena.